Прочитај ми чланакМосковски дневни лист „Комерсант“ – који већ годинама демонстрира изразиту наклоност режиму Мила Ђукановића, уз ништа мању ненаклоност Србији и Србима – објавио је текст у којем се, поред осталог, говори о томе како је Владимиру Путину акредитацију предао нови амбасадор Црне Горе у Москви Игор Јововић и с тим повезаним „подвизима“ његове жене Весне.
Московски дневни лист „Комерсант“ – који већ годинама демонстрира изразиту наклоност режиму Мила Ђукановића, уз ништа мању ненаклоност Србији и Србима – објавио је текст у којем се, поред осталог, говори о томе како је Владимиру Путину акредитацију предао нови амбасадор Црне Горе у Москви Игор Јововић и с тим повезаним „подвизима“ његове жене Весне.
Неочекивано од промонтгенегринског „Комераснта“?
Неочекивано, нема сумње!
Али, ни Весна није мачји кашаљ. Заслужила амбасадоровица.
Весна Јововић црногорска амбасадоровица
Уосталом, ево шта је о првим лицима Монтенегра забиљележио и написао „Комерсантов“ новинар Андреј Колесњиков:
„У Андрејевској дворани Великог кремаљског дворца 9. новембра су амбасадори неколико земаља уручили своје акредитације предсједнику Русије Владимиру Путину. Путин је рекао шта мисли о Трамповој побједи, а извјештач „Комерсанта“ је обратио пажњу прије свега на жену амбасадора Црне Горе у Русији која је превазишла чак и његову уобразиљу.
Жена амбасадора Црне Горе Весна Јововић скренула је на себе пажњу још док је прилазила Андрејевској дворани. Док су се сви остали пењали на трећи спрат пјешице, она је дочекала лифт и повукла за собом неколико страних новинара. Док се лифт кретао навише она је узнемирено гледала око себе, као да пати од клаустрофобије и нешто шапутала – себи, а изгледа и о себи. Одмах сам предосјетио да нешто неће на добро изаћи.
Петнаест минута до почетка церемоније, која годинама иде својим стандардним током, амбасадори су стали „у ланац“. Било их је безмало 20. Четврти међу њима био је амбасадор Црне Горе Игор Јововић (свака подударност са Милом Јововић је случајна).Петнаест минута до почетка церемоније, која годинама иде својим стандардним током, амбасадори су стали „у ланац“. Било их је безмало 20. Четврти међу њима био је амбасадор Црне Горе Игор Јововић (свака подударност са Милом Јововић је случајна).
За њега се зна да се родио 5. децембра 1950. у словеначком граду Нова Горица и да је дуго служио у дипломатији (последња дужност му је била – државни секретар за политичка питања у црногорском Министарству спољних послова и европских интеграција) и, ето, дослужио до амбасадора у Русији. Ожењен је и има двоје дјеце.
Претпоследња околност (да је ожењен) игра у његовом животу, увјерен сам, пресудну улогу. Јер, сада сам убијеђен да у цијелом дипломатском корупусу у Москви нема још једног човјека попут оне којом је он ожењен. Не жене, већ – управо човјека.
Прво да укажем: тај човјек се – а не неко други – акредитовао за церемонију у Кремљу као новинар.
Не може баш сваком човјеку пасти на памет да се мужу у таквим тренуцима приближи на такав начин, а од оних којима би то и пало на памет – не би се баш сваки акредитовао. Као друго: тај човјек је са собом заиста донио фотоапарат и бесомучно га користио током цијеле церемоније. Ни један од присутних фоторепортера није то радио тако страствено као тај човјек.
Док су се амбасадори премијештали са ноге на ногу у свом „ланцу“, амбасадорова жена је у њему пронашла свога мужа и већ га фотографисала.
Колико пута се може направити такав снимак? Добро, крупни план, заједнички снимак… Пет кадрова, десет… А она је на моје очи направила већ 50 и није намјеравала да се заустави. Стално јој нешто није било по вољи. Њој је свуда некако било неудобно. Кадар због којег је дошла – никако да јој се потрефи.
Повукла је за кошуљу фотографа Associated Press – који је био довољно промућуран да са собом понесе мини-мердевине (какве фоторепортери користе), па је био изнад свих колега – па му нешто дошапнула на енглеском. Али, не: није му дошапнула – то је било налик на рику гладне звијери.
Нисам се изненадио кад се он покорно спустио са својих мердевина и уступио јој своје мјесто. Добро је урадио – боље му је било да не искушава судбину. Мада су га – с обзиром да ја знам те фотографе који се боре за мјесто под сунцем (а јасно је какво је то сунце) – раздирала, у најмању руку, противречна осјећања. Само, упркос томе, он је сишао.
Али, она није била мирна на његовим мердевинама. Било ми је јасно да ће она неспокојна свуда, само што то, како се чинило, још нису схватали сарадници Федералне службе за обезбјеђивање (ФСО).
Јер, у једном тренутку се та жена претворила у лук усмјерен према мужу који је од ње био удаљен 30 метара. Тај лук је био тако слабо одмјерен да сам схватио: она само што није пала и на фоторепортера који сједи испред ње и на баршуном опшивене конопце који дијеле нас од њих, а и на сарадника ФСО који је већ – за сваки случај – са неким болом гледао на њу.
Само, она није пала. Чак није остала ни без танких штикли које као да су биле прављене према рупицама на пречагама мердевина. А није пала јер још није била обавила своју мисију.
Појавио се Владимир Путин и видио сам како је она, како је изгледала, на неколико секунди била изгубила интерес за мужа. Са страшћу с којом је њега снимала, сада је почела да снима Путина. Све оно исто: крупни план, заједнички снимак…
Међутим, мердевине су је ограничавале, па је са њих заскочила, налегла на конопац и нагнула се да буде ближе Владимиру Путину… Сијевао је и блиц…
Сарадник ФСО се на то само уљудно и без емоција осмјехивао – не пуштајући је даље, а она је жељела…
Већ је почела церемонија, предсједнику су један по један прилазили амбасадори… Први, други, трећи…
Четврти је био њен муж Игор, а она је ријешила да иде до краја јер јој ни могућности фотоапарата нису биле довољне да га приближи себи, али су јој биле на располагању њене моћ и тада се Весна поставила под углом од 90 степени, пресавила се у струку (да, она је успјела да то изведе) и почела да пада преко конопца јер се закони физике ипак не могу поништити…
Тада се, нејасно одакле, појавио други сарадник ФСО (уосталом, одакле се они увијек појављују у правом моменту?). Ухватио ју је за појас жакета и нагло повукао уназад. Он је, највјероватније, напросто хтио да је постави на њено мјесто, чак и не помишљајући да је спасава од срамоте…
Међутим, мени се чинило да њу мало шта може спасити.
У сваком случају, од тог момента је за њом стално ишао тај исти сарадник ФСО – пратећи сваки њен корак. А она ни секунде није стајала на мејсту и пробијала се кроз сваку „рупу“ међу новинарима. И само је снимала, снимала, снимала…
А он је у свом „ланцу“ стајао као укопан – јер, чиме је могао да помогне и себи и њој?
Колико је она била већ направила снимака? 440? 500? Није ми било јасно како је тако нешто уопште могуће. Јер, већ одавно су се били зауставили сви остали, чак и они кој су снимали амбасадоре Камбоџе и Чада (а било је шта да се снима), а само је она блицом сво вријеме сигнализирала мужу: ја сам овдје, ја сам са тобом, ја те и даље снимам!
А Владимир Путин је у међувремену примао акредитиве и започео своју традиционалну церемонијалну ријеч, за вријеме које му је преостајало да макар једном ријечју (пожељно: добром) помене земље свих присутних амбасадора. Овога пута: Грчку, Пољску, Финску, Луксембург, Холандију, Туркменију, Црну Гору, Нови Зеланд, Бурунди, Колумбију, Мали, Сомалију, Чад, Гамбију, Исланд, Босну и Херцеговину, Камбоџу и Екваторијалну Гвинеју. А још је акредитиве Владимиру Путину уручио и апостолски нунције у Русији (дипломатски представник папе римског).“
Колесњиков је даље цитирао шта је Путин рекао о Трамповој победи и пожељним руско-америчким односима. Па још: шта је рекао неким амбасадорима…
Колесњиков је посебан акценат, после свих Весниних „подвига“, ставио на ове Путинове ријечи:
„Наши односи са Црном Гором су се одувијек заснивали на старим традицијама пријатељства. Рачунамо да ће се црногорско руководсто држати избалансиране спољнополитичке линије и да ћемо наставити односе у свим областима“.
„Комерсантов“ новинар је оно што се даље дешавало описао овако:
„Супруга амбасадора Црне Горе је иза леђа сарадника ФСО „ухватила“ тај историјски моменат неколико пута узастопно, а фокусирала се на свог мужа (јер, на чијем би још)…
По традицији, био је послужен шампањац. Треба ли наглашавати ко се први нашао поред послужавника? Не, не само Владимир Путин (зато што су га понудили прво њему). Наравно: амбасадор Црне Горе у Русији Игор Јововић.
За то вријеме су новинаре замолили да напусте Андрејевску салу Кремља… Али, жена (црногорског амбасадора) почела је да својим грудима очајнички и методично наваљује на груди сарадника ФСО.
То је ударало на емоције. Она је морала да то сними. Јер, због тог кадра је и дошла: њен муже је стајао испред предсједника Русије и једини од амбасадора разговарао са њим. Чак живахно! А она није могла да то овјековечи! Чак није могла ни да види! Њу су – све помало, полако али сигурно – гурали према излазу.
Било је чак зачуђујуће колико су ти људи имали стрпљења.
Није баш увијек тако. Шта је то на њих утицало?
Њен дречећи плави костим? Велика позлаћена дугмад на њему? Плаве ушиљене ципеле са високим штиклама са позлаћеним копчама? Нешто јесте.
Ипак су је истиснули. Она је мало стајала. Размишљала. И одједном се бацила према другим вратима која су отворили за амбасадоре. И, већ је неколико пута шкљоцнула својим аматерским апаратом…
Зграбили су је, наравно, после свега. А врата затворили.
Само, већ је било касно.
Кад би бар један фоторепортер тако радио…“
