Прочитај ми чланакСава Ковачевић је својом херојском смрћу на Сутјесци ушао у легенду и постао један од најомиљенијих ликова Народноослободилачке борбе, барем за постојања Титове Југославије. Данас су дошла нека друга времена, и неки други хероји
Читава Савина породица борила се у партизанима – 13. јуна 1943. у борбама на Сутјесци заједно са Савом су погинули његов отац Благоје, брат Јанко и четрнаестогодишњи синовац Драган, који је био Савин курир. Савин рођени брат Никола је био познати револуционар, а Николин син Митар такође је проглашен за народног хероја.
foto: wikimedia commons Vladimir Dedijer, Dnevnik, knjiga I (str. 170), Beograd 1945.
Цела породица у НОБ-у
Родио се 1905. године у селу Нудо код Грахова, у општини Никшић, у земљорадничкој породици коју су сви знали под надимком Мизаре.
Сви су били учесници Народноослободилачке борбе, и скоро сви су изгинули: поред Саве, и његов отац Благоје, брат Јанко и синовац Драган, који му је био курир.
Пре рата радио је у предузећу „Омбла“ које се бавило сечом шума, потом у руднику „Трепча“, да би на крају завршио у Београду у штампарији „Времена“ па потом и на градњи Савског моста. Протеран је, међутим, из престонице због револуционарног деловања па се вратио у Никшић.
Након слома државе био је један од кључних организатора Тринаестојулског устанка у Црној Гори.
Већ у јесен 1941. постао је командант Никшићког партизанског одреда који је муњевитом брзином нарастао на десет батаљона и који се истакао огромним успесима у борбама са италијанским окупатором, којем је наносио велике губитке.
Већ је тада почео да настаје мит о Сави Ковачевићу, а победе над четницима Баје Станишића у Жупи никшићкој априла 1942. године само су још више томе допринеле. 12. јуна те године постаје први командант Пете пролетерске црногорске ударне бригаде која је дала кључни допринос победи НОВЈ током Четврте непријатељске офанзиве, односно Битке на Неретви, односно Битке за рањенике, почетком 1943.
Фотографија испод настала након борбе у којој је Сава Ковачевић, са 14 бораца успео да одбије напад целог једног италијанског батаљона. У том тренутку био је командант Никшићког одреда, а на овој слици позира на положају код Црквица 1941. непосредно после те битке.
foto: wikimedia commons Vladimir Dedijer, Dnevnik, knjiga I (str. 170), Beograd 1945.
Убијао голим рукама
Савин саборац Велимир Вецо Радичевић, народни херој, коме је уочи 9. маја 2015. руски амбасадор Чепурин уручио одликовање Владимира Путина, причао је:
„Сава Ковачевић је био највећи јунак наше борбе. Током битке за Прозор – то је већ четврта непријатељска офанзива – док смо, заклоњени иза неког брдашца, гледали колону италијанских тенкова, Сава Ковачевић се одједном спустио до пута, скочио на последњи у низу непријатељских тенкова, отворио оклоп, ухватио за врат италијанског војника, извукао га, убио и бацио на земљу. После тога смо кренули у јуриш.
Прозор је био опкољен бункерима и жицом. Битке су вођене за сваку улицу. Ослобађали смо једну по једну… Лука Вучинић и ја смо први ушли у Прозор. Лешеви свуда око нас, запаљене куће… Ишли смо крвавим улицама као у бунилу, заборављајући да је град још пун непријатељске војске, да су Италијани ту. Онако ошамућени, ушли смо у прву кућу да узмемо воде. На вратима ме је дочекао италијански војник. Скочио сам на њега, ухватио га за врат. Ухватио је и он мене. Рвали смо се неколико минута. Ни данас не знам одакле ми толика снага… У кући је било сакривено још неколико Италијана. Разоружали смо их и заробили. У близини се налазила биоскопска сала у коју су фашисти сместили наше људе, заробљенике. Наравно, Лука и ја смо их одмах ослободили и салу почели да пунимо италијанским заробљеницима. Партизанске јединице су се приближавале граду. Чули смо наше топове… Италијани су почели да искачу из бункера и беже. Јурили смо их… Убрзо је биоскоп био пун италијанских заробљеника.
Без заробљеника
– Друже Саво – притрчао сам Сави Ковачевићу – Талијани бјеже… Неке смо заробили, ено их у градском биоскопу. Шта ћемо са њима?
– Шта ћете?! – погледао ме је оним својим великим очима. – У овој бици нема заробљеника!
Поред мене је стајао крупан италијански војник. Сава Ковачевић га је зграбио, окренуо га на леђа и једним покретом му сломио врат.
– Ево, овако с њима! – рекао је, бацивши оног Италијана у страну. – Нисам ја дошао у њихову земљу да се бијем, него они у моју, мајку ли им фашистичку!“
Смрт у јуришу
Сава Ковачевић је у јеку борби на Сутјесци почетком јуна 1943. постављен за команданта Треће ударне дивизије. Иако је био командант дивизије и требало је да наређења издаје из позадине, он је и буквално наступао први. У једном јуришу на Немце погођен је у чело.
