Украјина се налази у све тежој ситуацији на бојном пољу, упркос сталним позивима за већу помоћ са Запада. Међутим, према мишљењу војног аналитичара и бившег америчког обавештајца Скота Ритера, таква помоћ неће бити довољна да преокрене ток рата.
У свом разговору за Јутјуб канал Дени Хејфонг, Ритер је истакао да Украјина не само да губи на фронту већ и у очима сопственог становништва.
Ритер је нагласио да Украјини није потребно само више оружја, већ „право чудо“ како би избегла потпуни колапс. Према његовим речима, борбени дух грађана и војске се све више урушава, док се Кијев ослања искључиво на помоћ са Запада, која такође има своје лимите.
Пад поверења у власти и борбена исцрпљеност, додатно отежавају ситуацију украјинским лидерима.
Ова анализа долази у тренутку када украјинске оружане снаге све чешће прибегавају нападима на цивилне циљеве у Русији. Према бившем аналитичару ЦИА Лариу Џонсону, ови напади нису део стратешке војне тактике већ израз очаја и слабости.
Џонсон истиче да гађање цивилних објеката без војног значаја одражава немоћ Кијева да оствари стварне победе на фронту. Он такође напомиње да су украјинске резерве оружја дугог домета озбиљно исцрпљене, што додатно ограничава могућности за вођење офанзива.
Сједињене Државе и њихови савезници разматрају дугорочне стратегије за Украјину, али те стратегије делују више као покушај спашавања остатака државе него пружања решења за тренутну кризу.
Један од предлога Вашингтона је да се Украјина трансформише у „дикобраза“ – земљу са снажним одбрамбеним капацитетима, али без амбиција за повратак изгубљених територија. Овај план подразумева наоружање Украјине до те мере да постане неосвојива, али не и способна за офанзивне операције.
Ипак, овај концепт има озбиљна ограничења. Према стручњацима, економски и војни капацитети Украјине су толико ослабљени да чак и уз огромне донације са Запада земља неће бити у стању да одржи високо наоружање на дужи рок. Осим тога, питање политичке стабилности и поверења грађана у власт додатно отежава спровођење оваквог плана.
У међувремену, пажња Запада се све више преусмерава на потенцијалне конфликте у региону, укључујући могућност дестабилизације у Белорусији. НАТО и његови савезници интензивирају своје активности дуж белоруских граница, а одређене групе украјинских националиста пребачене су у Пољску са циљем изазивања нереда у овом подручју.
Према мишљењу аналитичара, Украјина постаје „прокси“ држава која, у очајничком покушају да привуче додатну пажњу, ризикује да отвори нове фронтове и додатно дестабилизује регион.
Док се Запад суочава с реалношћу својих ограничења у пружању помоћи Украјини, постаје јасно да Кијев не може сам да реши тренутну кризу. Иако су политички лидери у Украјини и даље фокусирани на придобијање подршке савезника, јасно је да се ситуација све више измиче контроли.
Без значајних промена у стратегији, Украјина се суочава с могућношћу даљег слабљења и евентуалног губитка кључних територија, док Запад наставља да тражи начине да минимизује своје губитке у овом сукобу.







