Прочитај ми чланакНе бих терао шалу са америчком понудом у припреми иако не очекујем да ће она бити озбиљна. Зашто?
Неће проћи много, а српски медији, посебно они прозападни, биће преплављени насловима и причама о великој понуди Америке Србији, која се кува ових дана, да две земље постигну велико „историјско помирење“.
Ради се о предлогу – извештају Белој кући који је у уторак потписао Атлентски савет а који ће већ у среду бити презентован на великој једнодневној конференцији у Вашингтону, на којој ће бити и Ивица Дачић.
Наравно, биће то добра прилика да проговоре о понуди која се не одбија они међу нама који не верују да Србија има другог националног и државног интереса него да клима главом и буде послушна Америци. Биће то, не мање, и прилика и да они који воле да кажу како сунце излази на истоку понуду унапред одбију у маниру одговора запорошких козака турском султану: „Поздрав теби, брате и друже црног ђавола“.
Хајде онда да видимо о чему се ради. Американци спремају некакву целовиту понуду Србима. За четврт века – колико је овде, углавном захваљујући Американцима, тешко – никаква озбиљна понуда из Вашингтона у Београд није стигла. Осим оних које годинама круже као апокрифне приче, сведочећи како је Милошевићу из Вашингтона понуђено много, а он је хтео све, и које су све до једне – лажне. Никад никакве понуде није било.
Откуд сад? Да нису Срби ојачали? Да се не лажемо, нису! Амери су ослабили? Јесу, али не толико да би нас поседали за софру и ставили пред нас плећку! Шта је то што разликује 2017. од 1991, 2000. или 2008? Први пут од 1941. године на Балкану је гужва; ту је Русија, која се носи са Америком боље од сваког очекивања; ту је Кина, која израста у светског економског хегемона; ето и нарастајуће Турске, а и моћна ЕУ данас је мање америчка него иједне од поменутих година.
Речју, америчку понуду исписује чињеница да Србија први пут има некакву алтернаативу.Хајде сад да видимо како гласи америчка понуда? Шта они хоће? Како каже један од писаца понуде Дејмон Вилсон из Атлантског савета, Американци на Балкану захтевају своје стално војно присуство, посредничку улогу међу државама и „историјско помирење са Србима“.
Прво, стално војно присуство Америке на Балкану сахраниће српску идеју о војној неутралности, убацујући Србију, како Вилсон пристојније зове НАТО, у „транатлантску заједницу“.
Друго, посредничку улогу Америке на Балкану смо већ видели и гледамо, и нисмо се баш од тога најели златним кашикама.
Треће, „историјско помирење са Србима“ заиста звучи лепо, не би то боље од Вилсона срочили ни Борис Тадић и Ивица Дачић. Само, шта је фактичко политичко стање које ће то помирење да произведе?
Елем, хоће ли нам Амери вратити отето Косово и Метохију као свој прилог помирењу? Веома сумњам! Или ће од нас захтевати да сви колективно пређемо, рецимо на ислам, као наш услов за „историјско помирење“? И у то сумњам, али мање него да би вратили Косово.
Па ипак не бих терао шалу са америчком понудом у припреми. Утолико пре што је то неочекивано добра вест. Она показује да Амери имају интерес да са Србима поправе односе, што је огроман напредак у односу на времена кад се њихов став сводио на балансирање штапа и шаргарепе.
Унајкраћем, Америма није до туче, и то мора бити добра вест. Чак и то што за „поправљање односа“ нису спремни да дају никакав опипљив уступак, него би уступке требало да испоруче искључиво Срби, није за очајавање, будући да је ствар више техничка него начелна.
У реду, Америчка понуда за сада гласи: Срби, отарасите се Косова, уђите у НАТО, отерајте Русе, и можете нас звати пријатељима.
Није смешно! Запамтите: после прве понуде, увек долази друга. Знајући их, Американцима је најтеже било да нешто уопште назову понудом. Јер не би требало заборавити најважније: као што Србија деценијама тражи своје место у свету, одскоро га траже и Американци.
