Прочитај ми чланакКако је могуће да нас непријатељи виде увек јасније него што се видимо међу собом.
1.
Ни по духу ни по памети, али сто језика говори. За читање предлажем дакле Дениса Мекшејна, Блеровог министра за Европу, данас типа који се у континуитету бави Балканом, што ће рећи да то не ради о својој памети и новчанику. Елем, Мекшејн у ауторском тексту на сајту Евроактива ламентује над тим да су Лондон, Париз, Берлин и Рим дигли руке од „Западног Балкана“, па је одбрана мира у том „најпроблематичнијем регону у Европи“ пала у нејаке руке Федрике Могерини.
А њен највећи проблем на Балкану неће бити ни албанска експанзија, ни радикални исламизам, ни оживљено усташтво, већ – каже он – „српски реваншизам“. Према Мекшејну, националисти из Београда охрабрују „српску мањину“ у Босни и на Косову да не сарађује са „матичним државама“, што њих (државе) чини нефункционалним. Он још каже да су Срби укључени и у „заверу“ у Црној Гори (ваљда мисли на чувени „државни удар“) и да ниједан српски лидер данас није спреман да каже истину Србима – да се са политиком из 90-тих не може у ЕУ и да Београд више не може да влада околним државама.
Онај ко га познаје зна и то да Мекшејн, још један из Блерове ергеле коме је пресуђено за корупцију, у редовима глобалистичкких елита не заузима високо место креатора политика или њиховог гласника. Он је више из даљих редова, где седе буздовани (извршитељи) појединих политика. Отуд, нити се од Мекшејна могло очекивати више разумевања за Србе и Балкан нити би Срби и Балкан требало да жале због тога, још мање да се објашњавају с њим. Уосталом, не тако давно, држећи страну Хашиму Тачију као роду рођеном, Мекшејн се истакао у бруталним нападима на Дика Мартија због извештаја о трговини органима на Косову. Пре само месец и по у Индипенденту се прославио тезом да ће избити рат на Балкану, и то само ако Трамп дозволи Путину да подржи Србе.
2.
Није дакле довољно бити политички Британац, већ мораш још бити и блеровац и буздован, да би јавно стао иза тако отровног цинизма како је балкански мир, а с њим и европски, ствар коју у својим рукама држи Федерика Могерини. И то у моменту док она на својој балканској турнеји заврће руку Ђорђу Иванову, захтевајући од њега да поцепа Македонију, која се – то нам Мекшејн неће рећи – ништа мање од Косова и Босне, неће распасти без рата.
Мекшејн неће написати чак ни тако једноставну истину: да неко у европским метрополама заиста и са добром вером рачуна на мир на „Западном Балкану“, не би на балканску турнеју ишла Могеринијева, са изразом лица неког на кога не можеш да се наљутиш ни због чега осим што се тако упорно меша у свет одраслих, него би на Балкан дошла нека јача артиљерија, попут Mutti Меркел, којој ће на изборима у септембру да се пише сваки успех, чак и такав да је сачувала мир у региону чије страдање није достојно ни костију једног померанског гренадира.
3.
И ту се још једном враћамо Мекшејну. Његов текст из Евроактива не треба читати двапут да би се разумела кључна порука. Дакле, неког ко прети ратом на Балкану можемо разумети и овако и онако. Али, кад нам, насупрот томе, питање балканског мира опише као ствар у рукама Могеринијеве, тад бар знамо да није реч о размишљању које мир нуди као опцију.
А, још кад се главни балкански проблем опише синтагмом „српски реваншизам“, тад је јасно да је Мекшејнов циљ да упре прстом у кривца за рат, и да, будући политички Британац, блеровац и буздован, нема никакав проблем што се тај рат још није ни догодио. Јер то су постмодерни ратови: није потребно да се догоди да би се знао кривац, али је свакако врло важно имати кривца пре него што се било шта догоди.
4.
Доста се одмакло са стварањем околности за нови контролисани конфликт – у коме је сад секундаран циљ онај доскоро планирани завршетак посла на Балкану, док је примаран притисак на Трампа како би (и) преко Балкана био спречен да се о крупним спољнополитичким питањима договара са Путином. Дакле, Македонија је већ у стању кад било који потез може да изазове пламен; Приштина је одавно мобилисана, Тирана исто тако. Подгорица је доведена у ситуацију да је конфликт драстично примиче ка НАТО, а то је опет питање опстанка власти, тако да око Ђукановића не треба имати илузија. Суочена са обећањима о новим територијалним проширењима, Хрватска је увек спремна. Упркос томе што је Бакир Изетбеговић дао све од себе, муслимански део Босне отежано прихвата нову милитантну реторику, али техногије управљања емоцијама кажу да ни то није неизлечиво. Најмањи успех, међутим, креатори нове кризе постигли су тамо где је њен кључ – у Србији.
Ако је Вучић у петак после састанка са Могеринијевом имао потребу да каже да су 90 одсто времена разговарали о регионалној стабилности, а одмах затим да ће се ускоро видети са Путином, рекло би се да је јасно да он изворе стабилности пре види у одвраћању из Москве него у Федерикиним рукама. Ради се, међутим, о томе да су могућности Москве много веће кад је реч о одвраћању, рецимо, Хрватске од удара на Српску него у околностима српског унутрашњег конфликта.
Један аспект тог конфликта види се у кориштењу, по свој прилици, из Анкаре Сулејмана Угљанина као унутрашње подршке Тачију и Изетбеговићу. Други аспект тешко да ће бити пропуштен на председничким изборима, и њега не најављује само серија изјава и текстова из опозиционих редова – од тога како ће избори бити покрадени до разматрања сценарија шта ће бити ако Вучић у изборној ноћи прогласи победу (50 одсто+1), а опозиција каже да то није тачно. (Ко би тад требало да запали парламент, Вучић или опозиција?) Уосталом, „интернационализацију“ избора није најавила само опозиција, позивајући ОЕБС, већ и сама „миротворка“ Могеринијева, која, разговарајући у петак са представницима опозиције, очигледно није 90 одсто времена причала о стабилности региона, већ о председничким изборима.
5.
Зато бих за крај мало изврнуо читање Мекшејна и покушао да га учиним корисним. Ако су се њему владајући Срби исцртали као „реваншисти“ и готови кривци за рат који се так очекује, како би онда требало да изгледају они други Срби. Ово није алузија на опозиционе политичаре, јер ни они се не би провукли испод Мекшејновог строгог радара. Ради се о нечем другом: како је могуће да нас непријатељи виде увек јасније него што се видимо међу собом; како да питање које пред нас поставља Мекшејн и које нас не само интегрише већ унификује до најмањих разлика нема капацитет да нас уједини, него би већина нас радије са Мекшејном на оног другог.
Они који умеју да одмере ствари морали би да буду импресионирани кад виде колико се света и споља и код нас дигло не би ли спречило да Србија подигне главу и поврати своју државност. Много их је, стварни су, и достојни непријатељства. Свакако достојнији од домаћих ватрених родољубаца којима су се смешали трпило и памет, и ништа им више није тако мрачно и неиздрживо као Србија, која је први пут за 20 година добила шансу да се мало дигне. Не питајте ме како знам, али буздован Мекшејн ће ускоро играти на њих.
