Прочитај ми чланакЕрдоган је преживео војни удар. Иако турски лидер, по дефиницији и сам по себи, тешко да може бити добра вест за било кога, његово преживљавање сјајан је догађај, и на глобалном, и на балканском, и на српском нивоу.
Добра вест изгледа овако: султан ће до јутра све пучисте набити на колац, и, јачи него икад, уверен да је ово за њега расплет из снова, много бољи него да војног удара није ни било, прогласиће се за Алаховог млађег брата.
Како би онда изгледала лоша вест. Тако што би војска – коју свет углавном представља као носиоца турског секуларизма и европејства иако се она много чешће и уверљивије појављује као главни носилац турског атлантизма – збацила султана. Већ ујутро би се појавило десетак турских генерала са рејбанкама на глави, све питомци са Вест поинта, објављујући да земљу враћају секуларизму, Кемал-паши и демократији. Око поднева би се однекуд појавио Давутоглу, из Америке би долетео Гулен, а одмах затим и подршка Обаме са речима да очекује како ће немили догађаји вратити Турску у породицу демократских народа. Већ до понедељка и генерали са рејбанкама и Ахмет-бег били би обема ногама у Сирији, у уторак би поново оборили руски авион или штагод, у среду би Руси оборили све турско што може да се одлепи два метра од земље, у четвртак би се из пензије вратио генерал Бридлов и већ следећи петак био би црн за већи део света.
ВЕЛИКИ ПОРАЗ ЗАПАДНОГ СВЕТА
Овако, рекавши да се Турском не може владати изван земље и да земљу неће „предати окупатору“, Ердоган је показао да се неће либити да именује не само извршиоце већ и налогодавце удара.
[Video] Genelkurmay karargahını işgal eden Fetullahçı Terör Örgütü mensubu askerler EGO otobüsleriyle götürüldü pic.twitter.com/tT5U6BDtjj
— ANADOLU AJANSI (@anadoluajansi) 16. јул 2016.
Средство за његово рушење – војска – најпрозападнија снага у турском друштву и серија спинованих информација из вечери током удара о томе како је Ердоган побегао из земље – чиме је требало демотивисати његове присталице – недвосмислено упиру прст пут Запада.
Наравно, не било којег Запада, будући да је Ангела Меркел, иако Ердогана симпатише колико и мигрену, на вест о рушењу султана вероватно већ видела два милиона избеглица које преко балканске руте грабе ка Немачкој.
Само је Америка, наравно, имала логистику, снагу и утицај за тај удар и, наравно, велику укалкулисану корист, неупоредиву са било чијом другом.
Ако је то тачно, неуспех војног удара други је велики пораз западног света у низу, ни месец дана после слома на Брегзиту. Ако је пораз у Великој Британији било ударац у прапостојбини Империје, крах истанбулских генерала ударац је у срцу њене војне моћи, будући да је турска армија најважнији фактор НАТО после америчке војске.
Истовремено, то је велики добитак за силе попут Русије и Кине, које немају потребу да се својим партнерима мешају у унутрашње односе, још мање да сузбијају Ердоганову готово манијакалну жељу за самосталношћу Турске.
Отуда, тешко да непосредан мотив удара може да буде било шта друго осим настојања да се спречи приближавање Анкаре и Москве, које је, судећи према брзини којом се одвија, вероватно припремано много дуже и темељније него што изгледа, најмање од одласка Давутоглуа у првој недељи маја.
ЗАШТО СРБИЈА ДРЖИ ПАЛЧЕВЕ ЕРДОГАНУ
Ако је Ердоганово приближавање Русији било мотив удара и ако тај удар, како изгледа, није успео, рекло би се дакле да ништа више не стоји на путу његовог даљег приближавања Русији, а ни на путу његовог даљег дистанцирања од Запада, коме је у Сирији Ердоган дао много мање него што је било захтевано и много више него што је сам желео и могао да поднесе. Истовремено, наставак приближавања Москви може да доведе до компромиса и координације Турске и Русије у Сирији, ка чему је Ердоган већ направио прве кораке.
Да је успео војни удар у Турској, била би то најлошија могућа вест и за Србију, без обзира на то што између Београда и Анкаре не постоји ни минимум разумевања за политичке прилике на Балкану. Да је пао Ердоган, лидер једне прилично моћне земље, питање је да ли би власт у Београду, која се налази под сличним притиском као и он – да напусти сарадњу са Русијом – могла ичему да се нада. Паткица би преко ноћи нарасла до неслућених висина, сви ови који ноћас по друштвеним мрежама плачу због тога што је Ердоган на улицама Истанбула и Анкаре победио демократију имали би неслућен ветар у једрима; речју све би било много другачије, много рђавије.
Cumhurbaşkanı Erdoğan’ın Marmaris’te kaldığı otele operasyon düzenleyen darbeci askerlerden 7’si İzmir’e getirildi. pic.twitter.com/xiG6A0jsz1
— ANADOLU AJANSI (@anadoluajansi) 16. јул 2016.
Пре неколико месеци изванредни Синиша Љепојевић написао је на страницама Новог Стандарда да је војни удар можда једини начин да Турска разреши своју дубоку унутрашњу кризу. Данас се може рећи да исти потенцијал има и неуспели државни удар. Јер, побеђујући на изборима у серијама, Ердоган је добијао легитимитет за своју идеју Турске. Али шта је то у односу на неуспели државни удар, где је победио на крилима храброг народног отпора војци, и после чега дословно може шта хоће.
Таман за толико западне агентуре и медији могу мање него што су могле пре петка увече. После краха са Анкаром, и сам Београд је теже освојива тврђава него што је био дан пре. И то је можда најважнији одјек турских догађаја, који ће се веома брзо осетити у Србији.
