Прочитај ми чланакЗа Вучића су два излаза из послеизборне кризе: један га води у прелазак црвене нити уступака, а други у политичку борбу.
1.
Од мешавине алкохолних пића може да заболи глава, али од мешавине балканских историја и западних погледа на будућност Балкана може и да се остане без главе. Одавно на сцени није било те експлозивне мешавине у тако чистом облику као на актуелним уличним протестима. Наравно, ти протести могу да се тумаче различито у зависности од политичких склоности, али препознатљивост рукописа њихових правих аутора морали би бар да нас уједине у оцени да је ствар опасна да опаснија не може бити.
Како год, разлог за протесте је у томе што српска власт – против које је улични бунт усмерен – није сасвим на линији захтева (или укуса) англо-америчког крила глобалних елита, бар не колико би оне желеле да јесте. И не бих рекао да су ту спорни само односи Србије са Русијом и подршка грађана Вучићу, превелика за западне укусе. Има ту нешто још горе: они који воде Србију нису довољно послушни да ћутке уђу нове балканске сукобе нити довољно глупи да у њих буду увучени.
Речју, Вучићев смртни грех је у томе што је подаље једне од других држао балканске историје, с једне стране, и, с друге, западне погледе на будућност Балкана. Тако да није јасно само једно: да ли се сад отвара конкурс за послушнијег или за глупљег у Србији. Ствар није без значаја: тамо где могу и послушнији и глупљи неће бити идеолошких критеријума, тако да ће против Вучића и Србије моћи раме уз раме и либерали и националисти.
Отуд је логично да су протести за рачун послушнијих и глупљих у неком часу морали да се догоде. А, како је дуже време све водило у том правцу, можда је и боље да се све то одигра сад него касније. Протести би могли постати и нека врста финала српске политичке игре – грдно судилиште за политичку сцену. Ништа боље од исхода протеста неће профилисати политику ни власти ни опозиције, ништа од протеста неће јаче раздвојити политичке будале од политичких хуља, ништа неће повући дебљу линију између празних галамџија и бременитих патриота.
2.
Без обзира на то што неке актуелна политика владе оправдано води до беса, стварање политичке платформе на том бесу не чини их светом са моралним бефелом за било шта, посебно не на сваку глупост и гадост. Уместо тога, чини их таман онаквим какви су изашли на улицу и ушли у операцију – безнадежним будалама или безнадежним покварењацима. Томе не може помоћи ни вешт протесни наратив, према коме су студенти обавезно прогресивна компонента друштва, која, узимајући ствар у своје руке, одлучно граби и своју и нашу будућност.
Не бих отварао полемику о напредним студентима који су увек и по дефиницији у праву. Тек, подсетио бих да су својевремено и комунизам и енергија грађанског рата итекако у Србију ушли преко студената Београдског универзитета, једнако као и други најреволуционарнији покрет за последњих сто година. Реч је, наравно, о милитантном либерализму Петог октобра, чије епохалне промашаје наша прогресивна младеж и њени спин мајстори данас приписују Вучићу, али не због тога што је он за те промашаје крив или зато што није, већ зато што је вратио време, на сцену из мрака изводећи свет који те две револуционарне епохе ипак нису успеле да искорене.
3.
Отуд, кад Драган Ђилас и Бошко Обрадовић – само на први поглед идеолошки антиподи – исповедају оданост протестима мотивисани својом децом, која на тим окупљањима учествују, то је много више од рђавих досетки патетичних очева. Та породична лојалност није бдење над континуитетима породичних предања, јер у предањима не прате очеви децу, већ деца очеве – и све што није тако и није континуитет, већ његово извртање. Друго, лојалност очева политичким ставовима своје деце може бити и сасвим искрена, али то не чини нимало мањом лојалност ове двојице континуитету оне историјске жице коју су у Србији деца предавала очевима и која је земљу коштала скупо и у дечјој крви и у очинским сузама.
Ту историјску жицу можемо именовати различито, тек она не подразумева другачије мишљење о Србији сем као о невољи, као што не подразумева ни мишљење о свету (Југославији, регону, Европи) сем као о решењу те невоље. Отуд, Србијом ходе два света: свет народне Србије, коме је друго име свет невоље, и свет мисионарске Србије, који се одазива као свет решења. Председнички избори обећавали су судар та два света: свет мисионарске Србије свој најављени тријумф именовао је победом нормалних.
И тада долази до следећег Вучићевог смртног греха – пре њега починио га је Милошевић, пре њега Милан Стојадиновић… Наиме, показао је да не постоје два света, већ огромна тиха већина света народне Србије и наметљива мањина света мисионарске. Протест, на коме доминира свет мисионарске Србије, није судар та два несразмерна света, већ бес групације која се суочава с тим да је, цео век уживајући подршку и требећи своје идеолошке антиподе, остала на мери мањине, које нема ни за добар судар са већином.
4.
Шта је онда смисао протеста изван патетичних прогласа и мржњом мотивисаних ставова, можда је прецизно осенчио Владимир Путин, накнадно објашњавајући своју неуобичајено отворену подршку Вучићу. Сад је јасно: да није знао да се пакује протест са амбицијом да се заврши револуционарно, тако отворене подршке не би било. Ако смо спремно да поверујемо да је и Ангела Меркел знала да се пакује протест – а зашто не би знала – тад и њена подршка има сасвим други смисао од уобичајеног.
У контексту америчког напада на Сирију, чиме је Доналд Трамп први пут јасно признао предност америчкој „дубокој држави“, сиријски рат постаје много компликованији него што је био. Таман за толико Балкан је од петка постао место мање извесности, што протестима у Србији не даје смисао демократског изјашњавања грађана, већ нечег много опаснијег. Рат на Балкану био би још једна гаранција „дубокој држави“ да ће Трамп и Путин добити још један полигон – балкански – на коме ће се спорити, што ће, наравно, подразумевати још један спаљени сто за којим су могли да разговарају.
Криза и рат на Балкану јесу циљеви англо-америчке филијале глобалних елита, којима би Трамп био натеран да се агажује на Балкану; да се Меркелова (или Мартин Шулц, извесно канцеларски фаворит „дубоке државе“) натера да на Балкану следи траг америчког ангажмана; да се Путин одбаци далеко од Дунава.
5.
Мисионарска мањина у Србији више није кадра да подели земљу, јер није у стању да се супротстави на изборима тихој већини, коју је Вучић успео да извуче са маргине и мотивише. Али ни тиха већина, свет мање друштвене покретљивости и никакве видљивости, није у моћи да се агилним мисионарима супротстави на улици као јавном простору. Зашто?
Пласирајући своје политичке поруке, Вучић је, да би задржао западну подршку, ближи својим мисионарским противницима. Али, одашиљући друштвене и културне поруке, он је ближи тихој већини свог бирачког тела. Вучић као политичко биће отуд није само у несагласности са собом као друшвеним бићем. Отуд просвећенији део тихе већине није начисто с њим, тако да му је много мање компликовано да за Вучића гласа него да јавно брани његове поступке. За то време, његови мисионарски противници нису спремни да жртвују своје позиције зарад Вучићеве попустљивости западним силама, тако да су сасвим начисто у непријатељству од часа кад им је Вучић смањио степен буџетске подршке на који су навикли.
Зато су за Вучића два излаза из послеизборне кризе. Један је тражење компромиса са елитним представницима демонстраната, што му купује мало мира, али га сигурно води у македонски сценарио, према коме ће бити суштински развлашћен пре наредних парламентарних избора. Други је његово прихватање борбе, који ће се моћи препознати само на један начин: бар делимичним довођењем у сагласност политчке поруке са друштвеном поруком. То – иза чега се крије одговор на питање шта заправо Вучић брани и шта бисмо ми којима ови протести нису симпатични бранили с њим – могао би бити почетак уозбиљавања и ширења подршке новом српском председнику. Чека се његов први велики потез: хоће ли будући премијер бити више по вољи онима који га данас жестоко нападају или оних који га жестоко бране.
