Прочитај ми чланакДа ли је могуће да Србија потпише споразум са Косовом, а да он не добије ефекат „споразума две Немачке“? Јесте!
1.
„Ово је мир за наше поколење“, рекао је октобра 1938. британски премијер Невил Чемберлен. Претходно је са Хитлером потписао Немачко-британску декларацију, по којој су се сва спорна питања између две земље решавала мирним путем. Тај споразум о ненападању са нацистима Чемберлен је скупо платио – предао је чешке Судете Хитлеру – уверен да таман толико кошта „мир, који је обезбедио Европи“. Био је уверен да је спречио понављање велике погибије британске младости из Великог рата. Али није прошло ни годину дана, а „наше поколење“ било је до гуше у рату. Тако се отеловила Черчилова оптужба Чемберлена да је Минхенским споразумом „између рата и срамоте изабрао срамоту, а добиће и рат“.
Није добро кад обичне мале школске лекције из историје потапају повесне сублимације српских академика. Одазивајући се на позив Александра Вучића за расправу о Косову и Метохији, Душан Ковачевић позвао је преко Танјуга на дијалог са Албанцима, јер је „дијалог спречавање рата у коме би гинула српска деца“. А Србија – каже Ковачевић – „после страдања у шест ратова у 20. веку више нема народа и деце за седми рат, јер би тај нови рат био крај ове земље“.
Ковачевићев позив на дијалог неспоран је. Али ђаво није у позиву, већ у аргументацији, према којој Србија више нема деце која би ратовала (а ко их има?). Невоља је што тај аргумент не подупире академиков позив на дијалог, већ подупире нешто сасвим друго. Дакле, лако је сложити се да би рат за Космет Србији отворио несразмерно више ризика него шанси и да би га зато свакако ваљало избећи. Исто би, додуше, било и са ратом за Бањалуку, Ниш или за академиков Сењак. Зато је питање да ли Србија нема деце само за Космет или их нема ни за одбрану Ниша и Сењака? Ако би одбрана Космета била „крај ове земље“, да ли би то исто била и одбрана Ниша и Сењака? Да ли би то – коначно – била свака одбрана Србије?
Ако је, како Ковачевић каже, у дијалогу о Косову црвена линија да не будемо увучени у рат, тад је питање да ли постоји неки простор који се брани безусловно, односно постоје ли уопште црвене линије. Није проблем кад између рата и срамоте Ковачевић бира срамоту – једном ли смо тако бирали? – али нам нико не гарантује да ћемо, бирајући срамоту и исцртавајући црвену линију на прелазу из мира у рат – рат и избећи? Као и Чемберлену.
2.
Циљ до сада написаног још увек није у томе да понуди одговор на судбинску дилему данашње Србије, коју је пред јавност поставио Вучић. Исписијући координате за дијалог, реч је о томе да се ваља чувати сугестивно драматичних аргумената, посебно таквих према којима се безусловном оданошћу Косову – или остатку Србије – уписујемо у ред децоубица. Посебно кад свесном несагласношћу између предлога и аргумената искази постају идеолошки спинови. Свакако би било лоше кад би се расправа о Косову свела на идеолошку – а своди се полако – у којој „патриоте“ бране Косово по сваку цену, док га „европејци“ или „малосрбијански националисти“, попут Ковачевића, нуде на варљивом олтару мира и просперитета.
Проблем се увећева кад опонирање Ковачевићу постаје исто тако идеолошко. Аргументи наших родољубаца лакше би се разматрали кад међу њима Косово не би било начело изнад свих других и кад би се макар покушала анализирати и цена активне политичке одбране Косова. Колико у новцу, колико у времену, колико у политици? Без тога, родољупци су Вучићев позив схватили као прилику да му објасне неке ствари из српске историје и менталитета, као да његов текст има епистемолошке амбиције, а не политичке.
Зато је било лакше Вучићев позив дочекати паролама – издаја је увек једна од курентнијих – уместо да се настоји створити критичка јавност, која би артикулисала притисак стајући иза неког одрживог облика одбране Косова. Ништа од тога, српска национална интелигенција воли да је у праву него ‘леба да једе. А не можеш бити више у праву него кад викнеш – издаја! Јер у култури малих народа издаја је, по правилу, самоиспуњујуће пророчанство, она се никад накнадно не демантује. Проблем је што, кад год узвикну издаја, по правилу, једино буду више бескорисни него што буду у праву.
3.
Хајде најпре да изван идеолошког кључа видимо шта је међународни контекст косовског дијалога. Прво, Американци су у великом налету на Балкану: Хрватска је апсолутно отета од Немачке и кандидована за неку врсту балканске Пољске, Црна Гора потпуно поклопљена, створени су сви услови да исто буде са Македонијом. Судећи према постепеном намицању омче око Додиковог врата и Вучићевом понашању, тешко је поверовати да на реду нису Срби и да Вучић у Вашингтону није добио једну од оних понуда које се дају у четири ока и обично се не одбијају.
Друго, косовски конфликт није могуће држати у стању замрзнутог још од 2010, кад је измештен из УН у ЕУ. Једнако немогуће га је држати по страни у моменту великог америчког налета, и то у часу кад је руско-амерички детант потпуно избијен из Трампових руку и кад му се и сами Руси надају мање него икад откако је Бела кућа променила станара. Посебно није добро то што Руси нису успели да парирају Америма ни у Подгорици ни у Скопљу, где су наши родољупци неко време Груевског и Иванова набијали Вучићу на нос да се угледа на њих, а данас их, наравно, и не помињу. Дакле, колико год резоновали да на средњи и дужи рок Србија стоји боље него икад за последњих 25 година, ушли смо у згуснуто време кад на Балкану не гину само преко ноћи лидери него и целе државе.
Ако пођемо са те стране, Косово се пред Београдом данас отвара као проблем у три равни: (1) територијално-политичкој; (2) духовно-историјској; и (3) геополитичкој.
Територијално-политичка раван јесте онај део проблема где је притисак на први поглед највећи, али је тај део проблема по себи превазиђенији него пре и не носи ону драматику која му се придаје на обе стране политичког спектра. Наиме, колико год да је Србија под америчким притиском све ближа некој врсти признања косовске државности, Косово, због све узбурканијих међународних прилика, јесте све аутономнији светски проблем. То значи да понашање других земаља према Косову мање зависи од њихове наклоности Србији, а много више од преносивости косовског вируса, па тако поводом Косова неће пратити понашање Београда, већ сопствених интереса. Речју, ниједна од озбиљнијих земаља које нису признале Косово, посебно сад кад све около ври од надолазећих опасности, то неће урадити, укључијући и земље ЕУ. Без обзира на понашање Србије, Косово као земља чланица УН не може да прође а да се не разбије о вето Кине и Русије у Савету безбедности.
То значи да Србија неће имати проблем да потпише споразум о односима са Косовом уколико буду испуњена три услова. Први је да споразум не прати чланство Косова у УН, што би на територијално-политичкој равни била црвена линија. Србија не сме да подржи чланство Косова у УН, али нема потребе да прави проблем око пријема у остале међународне организације. Други услов био би да потпису претходи формирање ЗСО и решавање питања српских манастира и културних споменика. Колико год ЗСО није довољна компензација за оно што је Србија дала Албанцима Бриселским споразумом, та асоцијација неће бити моћна колико јој је прописано споразумом, већ колико Србија буде снажна и посвећена проблему Срба на Космету. И, коначно, трећи услов је да споразум ни експлицитно ни имплицитно не прелази ни у духовно-историјску ни у геополитичку раван проблема, о чему ће речи бити касније.
5.
У духовно-историјској равни не постоји суштинска препрека да се Косово међу грађанима Србије реафирмише као крупно идентитетско питање. Наравно, колико велики буде српски уступак на територијално-политичкој равни, то га је важно компензовати у духовно-историјској. Уколико би постојала озбиљна концентрисаност државе на тај део проблема и уколико би се очитовала и интелигентна брига за Србе на Космету, неки уступци би се много лакше прогутали.
6.
И Срби и Американци препознају да је територијално-политичка раван косовског проблема превазиђена јер се споразумом Приштине са Србијом мало да учинити за косовску државност ако Приштина не може у УН и ако опстају европске земље које Косово не признају, због чега је оно безнадежнно заглављено у ЕУ интеграцијама. Зашто онда толико инсистурају?
Ради се о томе да притисцима око Космета Американци настоје да финализују своју верзију геополитичке природе Балкана и Србије, која укључује нулту толаранцију на руски утицај, и то је за нас највећа опасност, ту је драма која се не помиње. Како ће неспоразуми САД и Немачке убудуће вероватно бити продубљивани, српске шансе за ЕУ све су мање, што значи да ће притисци за ову или ону форму уласка у НАТО бити већи. Иако Србија мора бити свесна тога да Русија и Кина нису успели да заштите Црну Гору и Македонију од америчке шапе, важно је знати да су то најмоћније земље у чију слику света се уклапамо. Од Русије много зависи наша безбедност, од Кине наш економски опоравак, док нас у америчкој сфери не чека ништа добро, и зато Србија по сваку цену мора да сачува своју мултивекторску геополитику. То је друга црвена линија.
7.
Иако би требало бити веома будан пред тим, срећна околност је да споразум Србије са Косовом тешко може да постигне ефекат споразума две Немачке. А то значи да косовски проблем још увек није пред разрешењем и да ће својим трајањем вероватно надмашити животе сваког од нас. Ако смем да предвиђам, чини ми се да ту чак и неће бити најважнији текст споразума колико стварање одређујућег политичког контекста. Уосталом, неће то на крају ни бити споразум који ће уређивати односе Косова и Србије, већ односе Србије и Америке. А, ако ту црвене линије не постоје, као код Душана Ковачевића, младост, коју немамо да би је губили у рату, подизаћемо да би је губили у миру.
