Прочитај ми чланакПрема незваничним подацима преводилаца који присуствују венчањима, на подручју Србије, од Београда до Пирота, у последњих шест година склопљено је око 500 бракова наших људи са Албанкама. У Расинском округу, селима на обронцима Копаоника, у долинама Мораве и Расине, све је више девојака које долазе из околине Скадра и Тиране.
Било је девојака, каже 45-годишњи Зоран, али ниједна није желела у село. Родитељи су приговарали, па је решио да попут неких пријатеља оде у Албанију и себи нађе жену.
„Годину дана сам се мучио сам са собом, шта ће да ми каже ко, да ли ће да ми каже нешто. Долази она – сандале, шалваре. Ја 120 килограма, она дај боже да је имала 50“, каже Зоран Јовановић из Доњег Ступња.
Његова супруга Миа наводи да се са супругом лепо слаже.
„Био је леп, а леп ми је и дан-данас. Лепо се слажемо. Али шта знам, овако ми се свиђао као момак, а чула сам да доста девојака из Албаније долазе па се удају у Србији и да се добро живи и чула сам да сте баш супер, фини људи“, истиче Миа Јовановић.
„Ми смо се тад видели, упознали, договорили“, наводи Зоран.
„Ако прихватиш човека, мораш да прихватиш све што има и веру и породицу. То значи права љубав“, сматра Миа.
Зорановим стопама кренуо је и млађи брат Драгутин, тако да су Јовановићи јануара 2013. године имали дупло венчање и добили две снаје Албанке.
„Намире децу, па једна меси хлеб, а друга спрема ручак“, каже свекар Ђорђе Јовановић.
Друга снаја Јовановића, Мирјана, каже да не ради много, већ да су послови углавном усмерени на децу.
„Дечице пуна авлија, хвала богу, ово је највеће богатство“, наглашава свекрва Милена Јовановић.
У суседној Гаревини, двоипогодишња Нина трчкара по дворишту. Ускоро ће добити брата или сестру.
„Другарица млађа од мене се удала ту, па сам рекла: како може она да живи ту, могу и ја“, наводи Флора Дамјановић.
Њен супруг Мирослав каже да му се супруга допала када ју је први пут видео.
„Први пут сам отишао у Албанију и први пут видео Флору, свидели смо се једно другом и трећи пут смо се узели“, каже Мирослав Дамјановић.
Овакви бракови, који подсећају на оне некадашње уговорене, све су чешћи.
„Најчешће дође неко из њене породице – отац, мајка, брат, ујак – и виде услове живљења у кући“, наводи судски преводилац Драгоје Рајић.
Матичар Скупштине општине Александровац Зоран Милетић наводи да је за 17 година склопљено око 25 бракова.
„Значи укупно је било 20-25 венчања за тих 17 година. Од 30 до 40 деце је рођено у тим браковима“, напомиње Милетић.
Развода није било, младе из Албаније показале су се као добре домаћице, мајке. Вредне жене које су стекле поштовање мештана и захваљујући којима се многа огњишта у руралним срединама нису угасила.
