Прочитај ми чланак
До великог раскола дошло је 1054. године, а тада су литургијско јединство прекинуле Православна и Римокатоличка црква.
Раскол траје пуних 960 година, а у викендима иза нас десило се нешто што је протресло цео хришћански свет. Папа Франческо затражио је благослов и поклонио се пред Васељенским патријархом, а многи оцењују овај акт као кључни корак ка поновом помирењу Рима и Цариграда. Међутим, да ли је то тако једноставно и шта је потребно да се деси да дође до помирења?
Да би разумели све препреке које се налазе између Православне и Римокатоличке цркве, неопходно је да се вратимо неколико векова уназад. Још 598.године на помесном сабору у Толеду (Шпанија), дошло је до првих размимоилажења. У никејски Символ вере уноси се додатак “Филиокве”, и поред тога што је папа Лав Трећи био против тог уметка.
У почетку, та промена није била толико примећена, али касније ће постати један од главних теолошких раздора Истока и Запада.
Проблеми су почели да се продубљују када је формулисан папски централизам од стране папе Николе Првог који је 853.године одлучио да не призна Светог Фотија као патријарха. Наследници папе Николе још више су уредили папски централизам, па су потоњи канонисти израдили папски “Dictatus” који прокламује супериорност папства над Васељенским саборима.
Још један од важних периода, који је довео до каснијег раскола 1054.године, била је и “фотијевска криза” или “Фотијев раскол” изазван продором римокатоличких мисионара у Бугарску, која је припадала тадашњем Цариграду. Патријарх Фотије шаље посланицу упућену Источним патријарсима и наводи списак православних примедби против Римске Цркве.
Патријарх Михаило Керуларије 1052.године затвара латинске храмове у Цариграду због тога што су употребљавали бесквасни хлеб чија материја није ваљана за евхаристију (причешће).
Године 1053, на позив цара Константина Мономаха, папски изасланици долазе у Цариград, али патријарх Керуларије одбија да их прими. У тој ситуацији вођа делегације, кардинал Хумберт, кога је папа опуномоћио да одговори Лаву, епископу охридском, који је спремио списак латинских грешака и новотарија, полаже на престо Цркве Свете Софије „пресуду искључења“ патријарха. Са своје стране, Михаило Керуларије осуђује поступак кардинала.
До коначног цепања долази 1054.године, а Црква је подељена на Римокатоличку са центром у Риму и Православну, са центром у Цариграду.
ШТА СЕ ДЕШАВАЛО ПОСЛЕ ВЕЛИКОГ РАСКОЛА?
Само педесетак година после велике шизме, долази до Четвртог крсташког похода, који је, између осталог, имао за циљ и да источне патријархе замени западним. Крсташи су успут скрнавили православне храмове, те је нерасположење православаца према Латинима било све жешће.
До покушаја помирења долази већ 1274.године, а “сабор Грка и Латина” одржан је у француском Лиону. Иако је Михаило ратификовао лионски сабор, а патријарх Јован Једанаести помирење, Грчка православна црква није прихватила поновну унију са Латинима.
И поред овог неуспеха, византијски владари наставили су из политичких разлога да форсирају причу о помирењу, а после Лионске уније, дошло је и до Флорентинске уније 1439.године у италијанској Фиренци. Овај сабор обележила је жестока полемика православног епископа Марка Ефеског и латинских теолога Јована од Монтенера и Јована Торквемаде. Иако Грци прихватају одређене одредбе, унија је била кратког даха.
Најзаслужнији за одбацивање уније са Латинима био је Марко Ефески, који је направио протестни покрет против оних који су потписали унију. Убрзо су сви “унијати” били протерани из православних земаља, а Сабор сазван 1484.године одбацује све одлуке сабора у Ферари.
У прошлом веку било је, такође, озбиљнијих покушаја помирења Римокатоличке и Православне цркве. У јануару 1964. папа Павле Шести посећује Јерусалим, где се сусреће са васељенским патријархом Атинагором Првим. У јесен исте године, Свеправославна конференција на Родосу одлучује да се започну припреме за отварање теолошког дијалога „на равној нози“ са Римском црквом.
У предвечерје завршетка Другог ватиканског концила, 7. децембра 1965. године, папа Павле Шести, у Катедрали Светог Петра у Риму, а патријарх Атинагора у Патријаршијској катедрали у Цариграду (Истанбулу), дижу у исто време анатему која је између две Цркве трајала девет векова.
Два поглавара Цркава ипак су истакли да “овај гест правде и узајамног опроштаја није довољан да би се ставио крај разликама, новијим и старијим, између Римокатоличке и Православне цркве”. У наше време, најозбиљнији покушај помирења је управо овај који се десио пре десетак дана.
ШТА СУ ТО ФИЛИОКВЕ И ПАПСКА НЕПОГРЕШИВОСТ?
По древном учењу Цркве, Свети Дух исходи од Бога Оца. То учење је санкционисао Други васељенски сабор у осмом члану Символа вере на коме су били представници целе Цркве. Током времена на Западу се почело јављати ново учење, најпре у Шпанији, да Свети Дух исходи и од Сина (латински филиус – син, кве – и).
Такво учење је било осуђено и на Истоку и на Западу. Међутим, то учење се из Шпаније ширило по целој Западној цркви и почетком 11. века, око 1014. године, у време папе БенедиктаОсмог, а по настојању немачког цара Хенрика Првог, то учење је унето у Символ вере у Римокатоличкој цркви.
Касније ће постати централно питање око кога ће “копља ломити” теолози и једне и друге цркве, а данас се сматра за један од главних проблема због кога не може доћи до помирења. Поред још неколико питања око којих се споре две цркве, поред “Филиоквеа”, можда и најважније је питање папске непогрешивости.
По учењу Православне цркве Исус Христос је глава Цркве, а епископи као наследници светих апостола управљају Црквом благодаћу Светога Духа. Римокатоличка црква учи да је Христос невидљива глава Цркве на небу, а римски епископ — папа, као наследник на катедри апостола Петра који је био први апостол Христов, јесте видљива глава Цркве на земљи.
Тако је, по њиховом учењу, папа заменик Божји на земљи (викариус Fili Dei – заменик Сина Божјег). Као такав он мора бити и непогрешив (као Бог). Ово учење је на Западу дуго трајало незванично.
Папа Пије IX на Ватиканском сабору 1870. године, овом учењу дао је снагу догмата и свечано га објавио:
„Када римски папа говори са своје катедре има ону непогрешивост којом је Спаситељ обдарио своју Цркву”.
Ово учење има противнике и на Западу, а после поменутог Сабора један део верника није прихватио његове одлуке, него се издвојио од Римокатоличке цркве. То су старокатолици.
Иако је Цариградска патријаршија “прва међу једнакима” у православном свету, важну улогу у доношењу даљих корака и евентуалном помирењу са Римокатоличком црквом имаће Руска црква, те је папа Франческо затражио састанак и са патријархом Кирилом.
Новонасталу ситуацију за Телеграф коментарисао је и протојереј-ставрофор Љубивоје Стојановић, који је истекао да је за све потребно време и да видимо какве су намере.
– За све је потребно време. Потребно је да видимо какве су нам намере и колико смо у Христу. Христос је мера свега. Само на тај начин можемо превазићи и решити многа спорна питања. Због тога мислим да је много потребно да радимо свако на себи, да развијемо културу дијалога и да осмислимо и промислимо разлике и да кроз креативан приступ видимо у чему се можемо сложити и што је најважније да изградимо суживот.
– Да будемо свесни историјског тренутка и да кренемо од малих ствари јер пут од 1000 миља почиње једним кораком. За почетак је битно елиминисати злурадост и размишљати о следећим сусретима, разговорима и договорима као о прилици да прихватимо једни друге. Наметањем било чега једни другима ризикујемо да се удаљимо од Христове љубави – прича Стојановић за Телеграф.
Он ипак истиче да питање помирења није питање за једног човека, већ има доста шире димензије.
– Мислим да је боље промислити како живимо једни поред других, него да правимо нагле потезе. Јер, како кажу, што је брзо то је и кусо – закључује Љуба Стојановић.
И за крај, да одговоримо на питање из наслова, какав год био исход будућих преговора две стране, тешко је очекивати да ће било која патријаршија прихватити да римски папа има примат над осталима и буде врховни поглавар.
(М. Б. / Е. Ц., Телеграф )
