Прочитај ми чланакКако је могуће да је југоносталгичарских ботова данас највише у Србији?
Откако су друштвене мреже и медијски портали са могућношћу коментарисања актуелних догађаја у Србији узели маха, необичну популарност је достигао термин „бот“. Он подразумева особе које најчешће из ситних интереса заступају ставове одређене политичке опције, интересне групе или појединаца. Јасно је да свака значајнија политичка странка има своје ботове, чија је основна сврха да, уз минорну или никакву надокнаду, креирају јавно мњење на интернету које погодује остварењу њених интереса.
Међу њима посебно место и значај припадају југоносталгичарским ботовима. Они не припадају ни једној странци, већ их има у свим идеолошким редовима. Активирају се, по правилу, на важне годишњице које је неговао комунистички режим и указују на наводне предности таквог система и на благодети живота у СФР Југославији. Константан изазов унутрашње легитимизације и питање опстанка југословенске државе од настанка 1918. до распада 1991. године као и њен настанак у братоубилачком рату инструираном погубном марксистичком идеологијом, намећу неизмерну важност општедруштвене расправе о карактеру овог историјског периода и његових модерних експонената. Посебно због тога што ова погубна идеја данас наилази на веома широко одобравање, проузроковано лошим резултатима садашњице, али и непознавањем савремене историје ових простора.
РАЗАРАЊЕ СРБИЈЕ И ЈЕФТИНЕ АВИО-КАРТЕ
Југоносталгичарски ботови не виде да је Брозов режим најпре дефинисао аутономне покрајине у оквиру Србије, а затим им дао статус конститутивних елемената федерације. На тај начин је Србију de facto паралисао на начин да аутономне покрајине имају право вета на одлуке које донесе званични Београд, док Београд над одлукама аутономних покрајина нема исто право. Поред тога, идентична историјска логика креирања аутономних покрајина у Србији наметала је овакву обавезу и у Хрватској у случају Крајине, Истре или Далмације. Међутим, кроатокомунистички режим је, разуме се, имао интерес да семе дезинтеграције посеје искључиво у Србији. Они занемарују чињеницу да су у директним преговорима комунистичких функционера Барања и добар део Западног Срема за „зеленим столом“ препуштени Хрватској, под изговором да границе нису битне унутар заједничке федерације. Ово неодољиво подсећа на мантру која нам се интензивно сервирала како су границе унутар ЕУ небитне.
Хрвати су, када су територије у питању, добили Истру, Барању, Западни Срем, Источну Славонију, Словенци Јужну Корушку и део Штајерске, БиХ излаз на море, док је Србија добила тег у виду две аутономне покрајине, исељену индустрију и полувековно упорно сатирање националног идентитета и историјског сећања.
О југословенској економији југоносталгичарски бот размишља на нивоу викендице у Макарској, јефтиним авио-картама ЈАТ за најужу комунистичку врхушку и њихове сатрапе, маскирајући туробну реалност растом индустријске производње креираном највећом пљачком у историји ових простора, познатијом као колективизација. Југоносталгичарски бот не види севернокорејску затвореност економског система, различите промашене програме који су проузроковали несташице, вожњу „пар-непар“ и егзодус милиона људи на Запад, пре свега у тадашњу Западну Немачку. Он у одласку у Трст види епохални искорак ван државне границе као цивилизацијско достигнуће, а превиђа да се преко границе у најближе суседство ишло и по елементарне потрепштине, које су у то време биле доступне читавом цивилизованом свету.
Статистичким скоком писмености којим се југоносталгичарски ботови диче, трудећи се да замагле чињеницу да данас имамо милионе људи потпуно неупотребљиве за модерну тржишну утакмицу и са потпуним одсуством разумевања политичког и правног система у коме живе и раде. Аргумент о бесплатном високом образовању побија чињеница да данашња Србија, упркос образовању финансираном из државног буџета и експанзији приватних факултета, у протеклој деценији има неколико пута мањи број високообразованих у уделу становништва у односу на било коју иоле развијенију земљу. Образовни систем у коме је важно знати број тунела на прузи Београд-Бар а не предузетништво и основе економије довео је до читаве изгубљене генерације, која бесциљно тумара испред неонских излога српских градова и за своју пропаст криви све осим оних које би највише требало. Поред политичке репресије као саставног дела политичког фолклора, комунистички систем нам је у наслеђе оставио слабог грађанина, који веома лако подлеже манипулацији, било изнутра или споља.
ДА ЛИ ЈЕ ЈУГОСЛАВИЈА ПОНОВО РЕШЕЊЕ?
Данашњи корифеји различитих дијапазона либералних идеологија критикују стање људских права у Србији и као једино решење поново виде нову Југославију – ЕУ. То су углавном унуци истих оних који су десетине хиљада људи због вербалног деликта затварали у комунистичке казамате, са Голим отоком као парадигмом, или оних који су усташку фабрику смрти Јасеновац ослободили пола године након ослобођења Београда. У домену елементарних права и слобода појединаца, али и српског народа у целини, југоносталгичарски бот не види да су у Србији гушена сва права националне идентификације и сатиран сваки покушај заштите најосновнијих интереса српског народа.
Са друге стране, хрватски Маспок, далеко опаснији по тадашњи систем, имајући у виду размере, обим и циљеве покрета је толерисан. Он ће се касније испоставити као диригентска палица распада југофедерације и завршетак посла усташких кољача из Другог светског рата. Усташки геноцид, вештачко креирање нових нација и чињеница да је Србија највише пострадала за слободу гурани су под тепих зарад креирања вештачког „братства и јединства“. Поред стотина хиљада мртвих у идеолошком терору, усташком геноциду и братоубилачком рату, на вечну срамоту нам остаје батинање и понижавање хероја овенчаних славом Првог светског рата. То је освета аустроугарског официра и његових сарадника, који су своју антисрпску компоненту верно одржавали од Цера до Книна.
Поједини светли примери који су се борили за српску ствар у датим околностима не могу потиснути дубински злочиначку природу југословенског комунистичког режима. Од наизглед бенигног погрешног тумачења историје се кроз генерацију или две ствара мит. У томе лежи сва опасност деловања југоносталгичарских ботова. Парадоксално је да их има највише у Србији, а не у другим републикама бивше државе, где би комунисте требало да кују у звезде, јер никада не би имали своје државе нити би без последица наставили свој развој због злочина које су починили под окриљем нацизма. Када се све сагледа, кристално је јасно да не постоји сфера у којој Србија и српски народ у овом историјском периоду нису губитници, а апсолутни победници друге нације или „нације“ настале комунистичким етноинжењерингом.
Југословенски комунистички бастион је постојао док је одражавао интересе оба супротстављена блока у датим међународним околностима. Оног момента када је престала потреба за постојањем „тројанског коња“ у источном блоку и каквог-таквог остварења совјетских интереса у источном Медитерану, читава конструкција се урушила као кула од карата. Међутим, митови су остали. За чињеницу да радимо за три пута мањи новац него Словенци и дупло мањи него Хрвати, да смо заборавили на Дијану Будисављевић, опростили понижавање сопствених ослободилаца и заборавили геноцид, југоносталгичарски бот сматра одговорнима све осим режима који је трасирао овакав пут чије ћемо последице још дуго осећати.
