Прочитај ми чланак
Данас видимо покушаје неких савезника Русије да „се осигурају“ од руске моћи успостављајући „конструктивне“, а заправо издајничке односе с државама које према Русији воде очигледно непријатељску политику. То се пре свега тиче донедавно мирне Украјине, као и низа земаља из источне и јужне Европе. Феномен „политичке дволичности“ објашњава познати политиколог Ростислав Ишченко, председник Центра за системску анализу и прогнозирање.
Практично у свим земљама које се називају савезницама Русије присутна је следећа слика: што се успешније развија сарадња с Русијом, тим активније владе ових земаља успостављају контакте са Западом, укључујући и стварање база НАТО на својој територији. Ову дволичност називају лепом речју „прагматизам“. Шта се, по Вашем мишљењу, заправо крије иза ове појаве?
Кад економска сарадња почне динамично да се развија, у одређеној фази се појављује потреба за политичком интеграцијом. Јасно је да ће држава с јачом економијом имати и већи политички утицај. А земља која је нуклеарна велесила имаће одговарајући политички утицај, зато што неће бити само економска локомотива, већ и војно-политички „кишобран“ за све своје савезнике. Русија је окосница, основа сваког интеграционог процеса на територији Евроазије. Притом не само због војне и економске моћи и традиције државности, већ и једноставно географски. Да би неутрализовали природни приоритет Русије савезници су се прихватили тражења партнера међу њеним непријатељима на које би могли да се ослоне и да се осећају независније. Заинтересованост локалне елите за очување независности својих држава приморава их да траже противтежу утицају Русије и доводе до ситних издаја.
Често неки Русију, правну следбеницу СССР прекоревају за „издају“ бивших савезника. Пре свега, то се тиче земаља које су улазиле у СЕВ и Варшавски споразум, и које су после распада СССР доживеле политичку и економску кризу, а у случају с Југославијом – грађанске ратове и војну интервенцију. И опет, Украјине. Да ли је овакво мишљење меродавно?
Овде треба одвојити бабе и жабе. После распада СССР могућности Русије на међународној сцени су биле крајње ограничене. С тачке гледишта унутрашње политике ситуација у држави је била крајње нестабилна. Постојали су и оружани сукоб између председника и парламента и две контратерористичке кампање у Чеченији… Јасно је да је спровођење активне политике и у ближем и у даљем иностранству било немогуће. Русија је била усредсређена на унутрашње проблеме и само је означавала своје присуство у зонама светских криза. Притом је могла да га означи искључиво захваљујући нуклеарном потенцијалу, зато што се у свим осталим случајевима једноставно ништа није питала.
Такође, скрећем пажњу на то да су савезници, осетивши у потпуности свој суверенитет, често сами издавали Русију. Између осталог, Пољска, Мађарска и Чешка су већ почетком 90-их година прешле на антируску реторику, премда су свој напредак у многоме дуговале несебичној политици СССР. Узгред речено, ова политика је углавном спровођена захваљујући ресурсној бази управо РСФСР.
У којој мери земље које су пријатељски расположене према Русији могу да рачунају на њену подршку, војну или дипломатску, у случају војног конфликта – као што се то, на пример, десило у Сирији?
Свака јака држава може да брани своје савезнике само у оној мери у којој су ове државе савезници. Ситуација кад би савезници желели да добијају заштиту од спољне опасности, олакшице у трговини и приступ руском тржишту, а да ништа не дају заузврат, није јединствена. Не само то, што је јача била економска и војна зависност савезника од Русије, они су тим више тежили ка томе да истакну своју политичку независност и да нађу дипломатске полуге за компензацију руског утицаја страним. На крају су савезници (на Балкану, Кавказу и у Средњој Азији) још у XVIII-XIX предузимали активности које је Русија недвосмислено тумачила као издају, а које су по мишљењу самих савезника сведочиле о великој геополитичкој мудрости.
