Прочитај ми чланакНАТО наступ од Балкана до Јерменије намеће потребу за слојевитим и проактивним руским одговоро
НАТО је прогутао Црну Гору, спрема се да то уради са Македонијом. Упоредо, а претходно речено је део и тога, стеже обруч око Србије и БиХ. Међутим, то не значи да је, док у ширем луку око Русије гради своје војно-политичке плацдарме, дигао руке и од директног руског окружења, које је увелико у сфери њеног утицаја. Итекако и ту на разне начине НАТО покушава да се инфилтрира. Недавно је, што наша јавност није ни приметила, направио известан продор у Јерменији.
„ПРИЈАТЕЉСКИ“ МАСКЕНБАЛ
Првих година пошто се СССР распао, Вашингтон се претерано није мешао у послове тамошњих држава. Заступао је став да је Руска Федерација „гарант стабилности на том огромном простору“. Али далеко је било од тога да су Американци то стварно мислили. Само су деловали лукаво, систематски и фазно.
Прво су се посветили учвршћивању утицаја у земљама Источне Европе, а на постсовјетском простору су га тек дискретно ширили. Циљ је био и да се не револтира Јељцинова Русија, код које је стварана илузија да је прихваћена као пријатељ. Но, пошто је прва етапа стварања евроатлантске империје завршена, од 1994. године почели су из Вашингтона да се чују другачији гласови. И пре него што је кренула путем државног јачања и препорода националне самосвести, Русија је почињала да бива третирана као непријатељ.
За Америку је било важно и то што су се до тада бивше совјетске републике – гле парадокса, уз помоћ Москве која је у фази робовања илузијама о прихватању од стране Запада и тако хтела да демонстрира свој демократски и толерантан карактер – у државном погледу већ биле консолидовале. Постале су праве независне земље са пуним капацитетом да воде сопствену политику (изградиле су армије, политички систем, дипломатску мрежу).
Узимајући све речено у обзир, 1994. године, заменик државног секретара Ворена Кристофера Питер Тарноф изјавио је следеће: „САД још нису посветиле дужну пажњу земљама које се граниче са Русијом. То мора да се промени, јер те државе, које су у страху од руске експанзије, имају легитимне интересе које САД и Запад не смеју да игноришу.“
ПРОДОР НА ИСТОК
„Пријатељски“ однос према Москви није трајао, као што се код нас неретко а нетачно мисли, ни док је Јељцин био на власт. Ни руска снисходљивост према САД није водила позитивном ставу те силе према Руској Федерацији. Америци је био и остао циљ да драстично ослаби ту велику државу која има потенцијал да јој се одупре. Да је после Јелцина 1 дошао неки Јељцин 2, а не Путин, Вашингтон би, тек уз нешто другачији приступ, такође настојао да дотуче Русију. По њега је наступио проблем што су Руси то схватили и кренули путем, прво врло одмереног и прикривеног, затим све снажније демонстрираног, одбрамбеног деловања. Тако су стигли и у Сирију.
Да је Русија на мети, јасно се видело и пре отпочињана великог ширења НАТО на исток те агресије на Србију. Друга страна медаље је што су тек ти велики догађаји пробудили Русију. Међутим, већ крајем прве половине декаде о којој причамо Америка је и званично – а пре тога већ незванично, преко свог „невладиног сектора“, диригованих финансијских институција, медија, бизниса – постала врло присутна на постсовјетском простору.
Политика према државама Закавказја, тј. Јерменији, Грузији, Азербејџану, у пуној мери је постала активна и свеобухватна 1997. године. Тада је дефинисана „Стратегија пут свиле“ (коју ће нешто касније потврдити и Сенат), а чија суштина је била следећа: циљ је да се максимално повећа утицај САД на јавност и владе тих земаља, односно креира њихов благонаклон став према Вашингтону, као и да се изгради саобраћајна и енергетска инфраструктура у складу са интересима САД, односно да се подрже америчке приватне инвестиције. То је оно што је речено, а несумњиво је планирано и да се земље региона увуку у америчку војно-политичку орбиту. Грузија, па донекле и Азербејџан, показаће се пријемчивим за такву политику.
После су на те темеље надграђени и други елементи експанзије на постсовјетском простору. Ту су НАТО Партнерство за мир, ЕУ Источно партнерство итд. А све то служи поменутом циљу, који је с временом добијао агресивније рухо. Приближавање Западу је пало у други план у односу на покушаје дистанцирања па и конфронтирања држава из окружења Русије са њом. Наравно, ни Русија није седела скрштених руку. Чак и пре него што је Запад почео да је подбада у њеном суседству па и на њеној територији.
ОПАСНА НАТО УПОРНОСТ
После шока и парализе насталих после распада СССР коме је из личних интереса тадашњих властодржаца допринела, Москва се прибрала и почела одмерено али енергично да делује на постсовјетском простору. Русија је настојала да на новим основама око себе окупи што већи број бивших република Совјетског Савеза. Већ и Јељцин је кренуо тим путем, да би Путин ствари динамизовао. Из тога је произашла мрежа привредних, безбедносних и других интеграција већег дела простора који је некад чинио Руско царство и СССР. Поменућу само његове стубове као што су Евроазијски економски савез и војни пакт ОДКБ.
Неке земље из руског окружења, као што је нпр. Грузија, Запад је успео да завади са Москвом и извуче из сфере њеног утицаја. Друге, као што је Јерменија, укључене су у, условно речено, руске интегративне процесе разних врста. Међутим, то не значи да је НАТО дигао од њих руке. Без много буке и беса због претходних пораза, упорно и плански делује како би и ту бар мало нарушио руске позиције, односно побољшао своје.
НАТО се не љути и не деморалише када из прве не добије оно што жели. Упорно кидише како би некад стигао до тога. Тако, да се сада ограничимо на пример Јерменије, око ње ствара геополитичке тензије, а с друге стране јој пружа руку. Нема сумње да су евроатлантски центри моћи умешани у одржавање тињајућег пожара на јерменско-азербејџанској релацији. Намера им је да свима буде јасно да је лако ту изазвати рат те да је Запад битан и када делује да је изгубио примат. Ради тога понешто пружа и позитивно.
ФОНД РАЗДОРА
НАТО је тако пре неколико месеци за потребе Јерменије формирао Фонд поверења, из кога ће бити финансирани разни пројекти који би требало наводно да допринесу миру и безбедности. Чак и када је формално тако, јасно је да се иза мировног застора крије оно што је јавно дефинисано као циљ још 1994. године: јачање веза са Западом и следствено томе удаљавање од Русије. А све то по систему тиха вода брег рони.
Што се тиче Јерменије, она рационално настоји да гради стратешке односе са Русијом, у чијој је орбити, али и да у мери у којој је то могуће развија блиске везе са Западом. Но увек се нађу (исто као и код нас) агенти западног утицаја који покушавају да Јерменију гурну даље од онога што јој је интерес, тј. да покваре односе са Москвом, која има витални значај за просперитет и стабилност Јемреније те да ту државу на контрапродуктиван начин преусмере ка Западу.
Већински део јерменске политичке и шире јавности је свестан такве опасности и онога шта је јерменски национални интерес. Уз то и Москва није пасивна, већ контрира западним покушајима продора. Ипак, увек постоји опасност да се ствари искомпликују и отргну контроли. Док је Русија заинтересована за стабилност у свом окружењу, Западу посао обавља и нестабилност. Добро знамо да је последњу лакше генерисати него прво одржати.
СТРАТШКЕ ПОУКЕ
То видимо и у сопственом окружењу, где разни западни фактори стварају контролисани хаос како би заокружили НАТО доминацију над Балканом. Што се Русије тиче, ваљало би да она изведе одговарајуће закључке и редефнише своје понашање на основу онога што Запад чини.
Као што НАТО, ЕУ и САД непоколебљиво раде у њеном дворишту, чак и онда када делује да је Москва ту успоставила свој поредак, и Русија би морала слично да чини на нашем простору. Путин је вратио Руску Федерацију у врх геополитичке лиге. Кремљ се храбро опире евроалантској немани, али, да би његово деловало добило пуни замах, крајње је време да се пређе на виши степен софистицираности.
Разумем разочарење Москве због тога што је Црна Гора ушла у НАТО. Схватам и њену бучну реакцију. Међутим, тиме Русија неће много постићи. Трешће се гора, а родиће се миш. Другачије ће бити ако Кремљ, по узору на оно што Америка ради у Јерменији, буде деловала и тамо где је сада формално западни „атар“. Тим пре што је православно становништво и оних земаља Балкана као што су Црна Гора и Бугарска, које су ушле у НАТО, према Русима много топлије настројено, него житељи руских савезница типа Јерменије и Казахстана у односу на САД.
Русија је ојачала глобалне елементе своје меке моћи, од медијских до НВО, али они су пре свега усмерени према великим западним државама те чланицама ЕУ где јачају суверенистичке снаге. Намера Москве је очито била и остала да помогне да ту на власт дођу политичари са којима ће моћи да нађе заједнички језик. Нажалост, низ изборних резултата показује да је то био рачун без крчмара.
ГЕОПОЛИТИЧКА КОНДИЦИЈА
Русија ће морати да води дуготрајну битку, срачунату не на то да се извојује нека велика победа, већ да се противницима промишљено, упорно и лукаво праве проблеми. Шта ће на крају параде бити, видећемо, али већ и такав тактичко-офанзивни приступ Москве нама ће дати више простора да се до даљњег копрцамо.
Крајње је време да то Руси на адекватан начин схвате и активирају се на Балкану, где су и даље врло пасивни или пак активни само на мах, док су уверени да нешто велико могу брзо да постигну. Епилог дешавања у Македонији и Црној Гори показују да је то погрешан приступ. Фатално би било и за патриотске кругове у Србији али и интересе Москве да се он не промени сада када нам предстоји нова НАТО офанзива усмерена према Србији и БиХ.
Уверен сам да руски државни врх схвата проблем, али је битно да се на прагматичан начин, полазећи од реалполитичких могућности, али опет и проактивног приступа, редефинишу балканске трансмисије меке моћи Кремља и стратегија на основу које би се успешно радило. Ако се буде робовало мегаломанским пројектима, идејама одсудне битке и сличном – руске позиције ће додатно бити пољуљане и у Јерменији, а камоли на Балкану.
ДУХ ДРЖАВНОГ ПРАГМАТИЗМА
Геополитичка надметања имају сличности са маратоном, а не трком на сто метара. Русија је данас ојачала и изашла Западу на црту. У Сирији је показала своју војну моћ на начин као што то није чинио ни Совјетски Савез. Много тога је научила о мекој моћи. Све то је за похвалу. Оно што је проблем то је да је и даље оптерећена црно-белим формама. Услед тога се онда испод капија рационалне политике увлачи дух еуфорије или дух нихилизма. Оба су подједнако штетна.
Док рат траје – а сада је, ваљда је свакоме то јасно, у току је, условно речено, западно-руски Хладни рат 2 (да сада не улазим у разлике и сличности између руског и совјетског) – ни једна геополитичка зона није дефинитивно изгубљена или задобијена. Американци то добро знају и зато посвећено роваре у Јерменији, али и Руси би још потпуније ваљало да разумеју и да не дижу руке од Црне Горе или Македоније. Тада ће бити много лакша, да то још једном нагласим, и одбрана Србије или РС (БиХ), али и руских позиција у Молдавији, Јеременији или Узбекистану.
