Прочитај ми чланакТек што су коментатори на друштвеним мрежама због коалиције напредњака и радикала у појединим општинама довели у сумњу Шешељев опозициони статус, лидер СРС-а је искористио прву прилику да се покаже као неугодан критичар Вучићевих кадрова. То је на својој кожи осетио новоизабрани председник Одбора за контролу служби безбедности Игор Бечић.
Пре него што је демонстративно напустио седницу која се већ претворила у свађу, Шешељ је поручио да Бечића прате многе афере, али и да има више диплома од њега и од Томислава Николића, за шта је заслужан професор Љубиша Стојмировић.
На Шешељевој мети већ се нашао и шеф посланичке групе СНС-а. У скупштинској полемици оптужио је Александра Мартиновића да је избачен с Правног факултета у Новом Саду зато што је исте радове објављивао под различитим именима.
Да ли Војислав Шешељ, који је после повратка из Хага у делу доживљаван као Вучићев омиљени опозиционар, полако постаје и неугодан сведок за многе истакнуте напредњачке кадрове који су заборавили своју радикалску прошлост?
За писца Сашу Илића, аутора романа о Ђинђићу „Пад Колумбије”, Вучићев напад на Игора Бечића је добро изрежиран циркус, у којем главни јунак има проблема да докаже своју опозициону делатност па мора да прибегава скандалима.
„Упркос томе што је скандалмајстор, Шешељ је члан можда најважнијег скупштинског одбора. То што је наводно покушао да прекине седницу само су играрије које Шешељ производи да би се приказао као опозиционар, али његово понашање сигурно неће угрозити Вучићев режим”, каже Илић.
И Бошко Обрадовић, лидер Двери, одмах после избора рекао је да нема дилему да је Шешељ продужена Вучићева рука, док Санда Рашковић-Ивић, председница ДСС-а, тврди да је лидер СРС-а „потрчко свог бившег потрчка”.
Шешељ ипак тврди да је оштра и љута опозиција Вучићу: „Нема никакве сарадње с напредњацима на републичком нивоу. На локалу смо препустили нашим одборима да сами одлучују с ким ће правити постизборне савезе и то значи да смо ми у договору са СНС-ом”.
Одмах по повратку у Србију схевенингенски победник је рекао да ће се обрачунати с издајницима, мислећи на Николића и Вучића. Али убрзо после тога из његових уста све мање се чују критике на рачун Александра Вучића и главна мета његових напада остаје председник Србије Томислав Николић.
„Мислим да је Шешељев однос према Вучићу доживео трансформацију. Осим Николића, на Шешељевом нишану је други ешалон напредњака, као што су Александар Мартиновић и Игор Бечић. Чули смо да је Шешељ рекао да неће гласати да Маја Гојковић буде председница Скупштине Србије, па је у дану за гласање ту одлуку порекао, налазећи изговор да се гласало у пакету за све челне људе српског парламента. Сигуран сам да ни код Вучића ни код Николића нема више никаквог страха од Шешеља”, истиче Илић.
Драматург и некадашњи посланик ЛДП-а Ненад Прокић истиче да је очигледно да Шешељ више не напада Вучића и да је успостављена нека врста љубави.
„Шешељ представља типичну патологију у такозваним транзиционим друштвима. Он је увек био мегафон за ону политику коју сама власт не може и не сме, а желела би да сме и може да изговори. Тако је увек био у позицији која личи на корумпираног слугу режима, наводно опозиционар, а заправо ослонац режима. То је био под Милошевићем, то покушава да буде и под Вучићем”, истиче Прокић.
Саша Илић уверава да је Шешељ на истој позицији на којој је одувек и био, али да се се у међувремену неке ствари промениле и мало дошминкале. Лидер СРС-а одувек је био и остаће стуб свих система и увек је с главним људима у специфичним односима.
„Види се да је систем врло благонаклон према тзв. опозиционарима попут ЛДП-а, које ни Шешељ не напада. Сви који гравитирају ка влади на неки начин су заштићени”, уверава Илић.
На питање да ли Шешељ као кључар напредњачких тајни може да буде и непредвидив политички противник, Саша Илић одговара: „Шешељ сигурно зна много о људима с којима је годинама сарађивао. Ипак, бројне и кључне информације којима он барата добијене су из сигурносних служби, а сетимо се само његове најаве крвавог пролећа 2003. године”.
Обојица „Политикиних” саговорника уверавају да Шешељ говори све што режим мисли, али због подршке у Вашингтону, Берлину и Паризу не усуђује се да каже.
„Шешељ заправо открива право и неумивено лице власти и користи вокабулар којим народ једноставним и бруталним начинима наводи да слепо верује у званичну политику, самим тим и у тренутног друштвеног лидера, који он никад није био, нити ће бити – јер та улога није његов фах. Никад први, увек други, трећи или десети”, закључује Прокић.
