Прочитај ми чланакКада се на интернету (посебно у украјинском сегменту, али и у Русији) разговара о Србији и Србима, често се износи веровање да је украјински језик далеко ближи српском него руски.
Већина садашњих активних корисника интернета у Украјини је убеђена да је то тако. Они пореде украјинске речи са оно мало пољских речи које знају (које су запамтили у контактима са Пољацима) и у томе виде сличност између украјинског и пољског језика, за разлику од украјинског и руског, а то даље подстиче националистичку пропаганду глупости о несловенском, тј. угро-финском пореклу руског језика. По њиховој прилично простој „логици“, украјински језик је априори ближи сваком словенском језику него руски, који тобоже није словенски. Они и у српском налазе неколико речи које се подударају са украјинским, али не са руским.
Али занемаримо украјинске националисте. Слично мишљење се може чути и од Украјинаца и грађана Русије који не пате од акутне форме русофобије (они, додуше, не причају будалаштине о угро-финском пореклу руског језика, у чијој књижевној варијанти, узгред буди речено, готово и да нема угро-финских позајмљеница), па чак и од Срба који су у мањој или већој мери долазили у додир са украјинским језиком или Украјинцима и Украјинкама, а не са Русима.
Руски предавачи српског језика често су у пракси имали случајеве да Рус који је раније био у било каквом додиру са украјинским језиком, а сада је почео да учи српски, из неког разлога покушава да изговара српске речи са украјинским нагласком, а у говору нехотице замени српску реч „само“ украјинском речју „тiльки“, итд. Ти ученици тврде да им украјниски стварно помаже у учењу српског језика и да је он ближи српском. О каквом феномену се ради?
Још једном о класификацији словенских језика
Руски и украјински језик, као и белоруски и језик карпатских Русина (признат као засебан језик у свим земљама осим Украјине), чине источнословенску групу језика. Пољски, чешки, словачки и два лужичкосрпска језика, као и русински језик у Србији и Хрватској, чине западнословенску групу језика. Српски (и наравно, сав језички простор у коме доминира бивши српскохрватски језик, тј. Хрватска, Црна Гора и БиХ), словеначки, македонски и бугарски, као и старословенски и различите верзије црквенословенског спадају у јужнословенске језике. Свака од ове три групе чини засебну лингвистичко-историјску заједницу, јер језике унутар сваке подгрупе спаја мноштво заједничких веза на нивоу лексике, фонетике и граматике.
Према томе, како у стандардним језицима тако и у дијалектима могу постојати историјске везе са суседним словенским језицима из исте подгрупе и са словенским језицима из других подгрупа, па чак и са несловенским језицима (то су обично лексичке позајмљенице). И поред тога што се у словенским народима писмо није појавило у исто време, ипак сви словенски језици и дијалекти потичу од истог претка, тј. од прасловенског језика који је почео да се дели на посебне територијалне дијалекте још пре него што су у 9. веку Ћирило и Методије створили први словенски књижевни језик. Треба истаћи да су тада старословенски језик у пракси разумели сви Словени, због чега је пројекат свете словенске браће на бази јужнословенских говора околине Солуна и имао успеха.
Понешто о историји руског и украјинског језика
Руски и украјински језик су директни потомци јединственог руског језика који је постојао на територији прве староруске државе познате као Кијевска Русија, а касније и на територији свих руских кнежевина и држава тога доба, као и руских земаља Велике кнежевине Литванске, која је касније направила унију са Пољском, у симбиози са руском варијантом црквенословенског језика. Потпуно је природно што су на територији Велике кнежевине Литванске и Пољско-литванске државне заједнице под утицајем локалних карактеристика временом настале поједине територијалне варијанте руског језика.
У доба настанка Руске империје династије Романов у 17. веку, а нарочито касније у 18. веку руски језик добија додатни стимуланс за развој у својству националног језика огромне силе која се постепено шири и на западне руске земље.
Управо у другој половини 18. века настаје онакав руски језик какав ми данас познајемо: црквенословенска компонента се постепено потискује у други план (чак и у делима Александра Пушкина, великог руског песника прве половине 19. века, она је још увек снажно изражена), појављују се многе речи које су данас веома фреквентне, а међу њима и позајмљенице из латинског, старогрчког и европских језика. При томе је руски језик ипак наследио хиљадугодишњу црквенословенску традицију, тако да је и данас прожет црквенословенизмима на свим нивоима, због чега поједини лингвисти чак тврде да руски језик и није источнословенски, него источно-јужнословенски језик. У другој половини 19. века руски постаје један од водећих светских језика, постаје језик научних достигнућа и културе светског значаја, а сто година касније и званични језик УН.
Украјински језик је тек у 19. веку почео да се формира као некакав лингвистички ентитет супротстављен руском језику, али не код свих његових говорника. На пример, један од највећих руских писаца Николај Гогољ сам је за себе говорио да је Малорус и сматрао је „малоруско наречје“ регионалном варијантом руског језика. Са друге стране, његов савременик Тарас Шевченко писао је своје дневнике на руском, али је постао први и велики украјински песник. За разлику од руског језика који је наследио хиљадугодишњу традицију, украјински језик Тараса Шевченка и његових истомишљеника у књижевничким круговима у великој мери је представљао радикалан прелазак на базу народних говора јужноруских земаља (данашња Централна Украјина).
Сличну реформу је извршио и Вук Караџић у Србији, мада те две појаве свакако нису потпуно идентичне. У процесу даљег настанка у украјинском књижевном језику се под утицајем украјинског покрета у Аустроугарској одомаћило још више полонизама и германизама, што је била продуктивна пракса усмерена на његово још веће удаљавање од руског језика. Наредна фаза „ослобађања“ од русизама почела је већ после 1991. године, када је Украјина стекла независност.
У том контексту нимало не чуде многобројне пољске и украјинске паралеле са једне стране, и разлике између украјинског и руског са друге.
Помаже ли украјински у учењу српског?
Сви словенски језици имају сличан граматички систем и огроман број заједничких речи, што је и природно за сродне језике (жена, вода, рука, добро, улица, дом, радост, итд). Сродне и сличне речи се могу срести у свим словенским језицима – и у већини њих, или у неколико, или само у два језика. Сваки пар словенских језика има другачији списак таквих лексема, јер сваки словенски језик има своју историју у којој су неке речи застаревале и уместо њих су се појављивале нове, понекад и позајмљенице.
Подразумева се да се слични изрази и корени срећу и у српском и украјинском језику, и да неки од њих не постоје у савременом руском језику.
укр. користуватися, срп. користити се, рус. пользоваться, руска реч корысть има друго значење,
укр. и срп. око, рус. глаз (германизам), руска реч око сусреће се само у књижевном језику,
укр. и срп. додати, рус. добавить
укр. кошти ”трошкови” (германизам), срп. коштати, рус. затраты, стоить, иметь цену
укр. рахунок (германизам), срп. рачун, рус. счёт
укр. и срп. злочин, рус. преступление
укр. и срп. влада, рус. правительство
укр. и срп. чекати, рус. ждать
итд.
Са друге стране, није никакав проблем пронаћи речи које су сличне у руском и српском, а нема их у украјинском.
срп. празник, рус. праздник, укр. свято
срп. град, рус. город, укр. мiсто
срп. час, рус. час, укр. година
срп. година, рус. год, укр. рiк
срп. време, рус. время, укр. час
срп. и рус. жена и супруга, укр. дружина
срп. жалба, рус. жалоба, укр. скарга
срп. и рус. основа, укр. грунт (германизам)
срп. предлагати, рус. предлагать, укр. пропонувати (германизам)
срп. разговарати, рус. разговаривать, укр. розмовляти
срп. и рус. уверен, укр. впевнений и др.
Подразумева се да још више таквих паралела има у руском и украјинском, а нема их у српском.
Који је узрок поменуте заблуде?
Ствар је у томе што се већина говорника руског (као и било ког другог језика) не бави професионално лингвистиком и користи свој језик „аутоматски“, тј. не размишљајући о садржају и пореклу његове лексике, и не анализирајући граматику. На пример, када говорници руског почну да уче српски, они са једне стране примећују сличност, а са друге, због горепоменутог разлога не знају како да олакшају себи учење на основу знања која им пружа руски језик, и једноставно не примећују аналогије и паралеле, нити сагледавају законитости језика.
У тој ситуацији им притиче у помоћ украјински језик са којим су многи имали неког додира, из простог разлога што је у Русији то после руског најзаступљенији и најразумљивији словенски језик: његове речи, артикулација и структура увек су присутни у окружењу житеља Русије. Због тога се приликом учења српског језика освежава сећање на сличне речи које смо некада чули, и тако настаје плодно тло за мит по коме су украјински и српски далеко ближи један другом, него руски и српски.
Једноставно поређење фреквентних речи у три словенска језика показује да говорник словенског језика који се, макар и пасивно, упознао са било којим другим словенским језиком, аутоматски проширује број поменутих паралела у својој свести, што на природан начин олакшава учење трећег словенског језика. Због тога већина билингвалних Украјинаца (међу њима 83% на Гуглу користи руски језик) по природи ствари лакше може да научи следећи словенски језик, у овом случају српски. Ту се, дакле, не ради о некаквој посебној блискости украјинског и српског.
Оваква законитост важи и за све друге сродне језике, а не само за словенске и за ове о којима је реч.
