Прочитај ми чланакИнтерес је све чешћа водиља у избору сведока на венчању и крштењу. Влада „несташица” људскости, верности, правог пријатељства. Ако је мотив користољубље, питање је дана када ће се однос урушити
Бог на небу, кум на земљи. Бог, па кум. Или кум, па Бог. Све су то само варијације на једно давно „начело“ по којем је кумство велико као кућа. И важно до најважнијег. У српској традицији се избору кума одувек приступало пажљиво, јер није било ко достојан да те венча или крсти тебе и твоју децу. Обичај старог кумства углавном је превазиђен, па девојке и младићи за сведоке са радошћу позивају најбоље другарице и другове. То је, на неки начин, и званична потврда или крунисање једног снажног пријатељства. Најбољи друг и другарица тако постају као род, незаобилазни гости на породичним скуповима, подршка за смех и сузе, чувари тајни, неко коме се безрезервно верује и неко ко се безрезервно поштује.
Али, да ли кумство баш увек може да се смести у те оквире? Бира ли се сведок на венчању и крштењу по критеријумима званим љубав, искреност, оданост, разумевање, дељење истог система вредности? Или се све чешће узима „здраво за готово“, по резону „није важно ко ће ми кумовати, то је само формалност“ или по принципу дебљине новчаника и титуле? Да ли се битност одлуке ко ће поред нас стајати у тренутку када будемо изговарали „да“ браку излизала? Јесу ли интерес и ћар честе водиље у овом избору, па се оно „куме, одреши кесу“ не односи само на „ситниш“ који се баца на свадби? Добро, одувек се рачунало на то да ће тај свадбени поклон бити звучан, у стилу рекламе „а од кума – телевизор“. Али, то је свадба, не и остатак живота који сигурно лепше пролази у добром друштву. Социолог културе др Ратко Божовић, каже да је код Срба кум и даље особа од поверења и поштовања, али ипак доминира осећај декаденције ове „институције“.
– У многим породицама кумство је и даље светиња, међутим, како су генерално ослабљени традиционални облици битисања, очигледно је да је и оно пострадало – наводи саговорник „Живота плус“. – Можда би чак могло да се преведе речима „Било некад, сад се приповеда“. Јер, када једно друштво постане анемично, онда долази и до несташице људскости, привржености, поштовања и верности. Све је мање искрених пријатељстава, а самим тим и „правих“ кумова.
ШТА ТО РАДИШ, КУМЕ?
Да кум може да изигра кумово поверење и пријатељство , описана и у књигама, оживљена и на малом и великом екрану. У српској историји је Милош Обреновић убио кума Карађорђа, након чега је подигао манастир Покајницу. И у савременој политици су се многи окумили, па недуго затим постали најљући непријатељи. Чувена је реплика „Шта то радиш, куме?“ из култног филма „Маратонци трче почасни круг“, када Мирко (Богдан Диклић) затекне своју вереницу Кристину (Сека Саблић) и кума Ђенку (Бора Тодоровић).
Социолог културе објашњава да, ако је функција кумства да учврсти један однос, онда је проблем када се он темељи на површности или лажи. Добро звучи када нам је кум човек на положају, јер од њега можемо да очекујемо да нас запосли, поправи репутацију, уведе у круг „звучних“ имена. Не каже се без разлога – „с ким си, такав си“. Па и уколико није на положају, зашто да не буде имућан, јер бисмо тако могли да рачунамо на конкретну корист. Бар понекад, када затреба. Боље и тако него да пустимо срце да бира, па се окумимо са неким ко је „ситан“ као ми. Али, све нас то одаје као личности. Осветљава склоност ка користољубљу која сутра може да замени „жртву“, али тешко и да се искорени. И баш због тога лако проклизавамо у животу.
– Такав кум ће искористити прву прилику да превари свог кума, забоде му нож у леђа, подметне му ногу, прода га за интерес више. Ако му је у старту недостајало привржености, оне људске, шта онда може да се очекује када куму крене лоше. Тешко да ће му се онај други наћи, пристати да троши своју енергију, време или новац да му помогне. Када такав однос почива на лажи и лицемерју, само је питање када ће се урушити. Лажоманија је форма која нема доследност, па мора да пропадне – каже Божовић.
Кумство би као и сваки емотивни однос требало да се „залива“, негује и тако расте, на обострано задовољство, на заједничку радост. Дивно је када имамо неког с ким дани или бар крупнији датуми могу да нам буду забавнији, безбрижнији, опуштенији. Када са неким градимо микросвет у који увек можемо да побегнемо од света. Али, изрека „кум није дугме“ лако у пракси губи то „ни“. Када нам је материјална или било која интересна рачуница водиља, јасно је да нам није до искреног другарства. Апсурд је што, како каже саговорник, тиме што не уважавамо кума, заправо признајемо себи да не уважавамо ни себе. Тако се лишавамо достојанства и пријатељства које би могло да буде „за цео живот“, „у добру и злу“, само зато што смо хтели да уновчимо кумство. Лепо је, наравно, када нам је кум успешан, утицајан или имућан, али то не значи да би то смело да буде примарно у нашој одлуци. Јер, он не би требало да се бира по тим критеријумима, него по оном нечем посебном што праве „духовне рођаке“ спаја. Па, ако се успут поклопе и остале ствари, лепо. Али не смемо због њих да се одричемо бољих и већих пријатеља само да бисмо имали „моћног“ кума.
– Многи баш ту, међутим, виде могућност да надокнаде неке ствари које су им рођењем можда ускраћене. Не можемо да бирамо родитеље, сестру, брата, рођаке, али кумове можемо – каже Божовић.
С друге стране, неко се баш ту где може да бира, уопште не потруди. Свеједно му је ко ће му бити сведок на венчању, крстити њега или његово дете, јер је то само формалност. Не мора да их веже никаква емоција, немају много тема за разговор, размимоилазе се у погледима на живот, није им важно да ли ће се сутра дружити, летовати заједно, познавати децу једно других… Они не верују у приче да избор кума може да утиче на судбину њиховог брака или живота, да им донесе срећу или, напротив, да их унесрећи. Све је ту неважно, само да се „одради“.
– Не знам да ли је то бенигније од интересног размишљања, али свакако не звучи позитивно. У ситуацији у којој можемо да бирамо, добро је да то заиста учинимо, а не да банализујемо ствари или оспоравамо одређене вредности – наводи социолог културе.
Зато је лепше да се бар на почетку не одричемо пуног срца и чистог образа. Јер, као и у сваком пријатељству, могуће је да се људи физички удаље или се психолошки и вредносно разиђу у неким стварима. Али, нека темељи буду чврсти и искрени, нека се чују јаке и топле „ноте“ и исијава обострана љубав и поштовање.
ПАЗИТЕ КОГА БИРАТЕ
У српској традицији важи правило да се кумство не одбија, па се чак верује да у противном може да те прати несрећа до краја живота. Божовић каже да није сигуран колико и даље опстаје то религијско веровање, али да је свакако боље да за кума не бирамо пријатеља за којег нисмо сигурни да ће се обрадовати нашем питању.
– Када кумство понудимо другу из детињства или особи са којом се већ дуже време квалитетно и интензивно дружимо, наравно да је природно да пристане. Када се неко двоуми, онда већ треба да се замислимо колико је то пријатељство обострано – каже социолог кутуре.
