Прочитај ми чланакКада политичари масно слажу дајући неке нереалне рокове, у многим државама с озбиљним демократским институцијама, одзвонило би има за час?!
Али, ми Срби, као народ, или волимо да нас лажу или смо мазохисти?!
Јер, када прекорачите РОК до када сте платили паркинг место, велика је вероватноћа да ће врло брзо да се појави комунални полицајац и наплати вам казну. Када каснимо са враћањем кредита, банка нам зарачунавају затезну камату.
Када не платимо рачун за мобилни телефон на време, искључиће га!
А када политичари пробију рокове које најављују уз велику медијску помпу?
Ништа?!
Обећање, лудом радовање.
Сваке године имамо много примера за које се, ничим изазвано, редовно дају рокови – било од политичара директно, било преко њихових пробраних медија и саветника – а да се обећано није десило: од чувеног уласка у ЕУ, преко тога када ће да се „живи боље“ (од „наредне године), па до вечитог питања када ће бити донета одлука о – ко зна којим по реду, ванредним – изборима…?
У српској политици два човека су посебно оставила јак печат када је реч о роковима.
Један је Милутин Мркоњић, звани „Мрка Пре Рока“, један од ретких преосталих социјалиста који је принципијелно остао одан Слободану Милошевићу и социјалистима старог кова…
Иако је градио, махом без пара, по принципу, колико пара толико музике, Мркоњић је у јавности упамћен по својим чувеним изјавама о томе како су многи пројекти којима је руководио у време обнове земље после НАТО агресије – „завршени пре рока“.
Следећи човек познат по роковима је – а ко други него – Александар Вучић.
Председник Србије и СНС-а, од када се од тврдог радикала преобукао у ЕУропског фанатика и преоријентисао на ЕУ и, успут, окренуо протестантској етици Макса Вебера, стално прича, а да нико од њега то не тражи, о неким роковима – до кад нешто мора да буде урађено, до кад ће да донесе одлуку о томе да ли ће се кандидовати за председника Србије (иако је пре но што се кандидидовао – јасно и гласно поручио – да му „не пада напамет“ да то учини?!
После му је, очито, пало на памет!
Када су Александра Вучића јуна 2016. питали када ће формирати нову владу, казао је:
„до 3. јула“ те (2016.) године;
Недељу дана касније: „формираћемо владу кад будем могао да формирам владу?!“.
Он тада, наравно, није објаснио зашто владу нећемо добити до 3. јула те године, како је то сам најавио недељу дана пре, већ је на новинарска питања одговорио: „Видите шта се догађа у свету!?”
Свакако најактуелнија и, можда најсмешнија, прича око рокова тиче се случаја руских, сад чувених, МИГ-гова који су пре годину дана најављени као поклон из Русије!
Ако смо добро пребројали наслове по новинама које су објавиле да су „сазнале“ рокове, руски Миг-ови су до сада „стигли“ у Србију барем шест пута у овој години и то:
● на дан НАТО агресије (24. марта);
● затим 28. марта;
● па на изборе 2. априла;
● затим до краја априла;
● на Видовдан – 28. јуна (Информер, уз поднаслов: Цркните душмани);
● до средине јула:
● „на време“ (како је то рекао бивши министар одбране Зоран Ђорђевић, 1. јуна);
● сад „стижу до краја године“ (нови министар одбране, Александар Вулин, 2. августа), што ће бити седми пут.
Ово није једини случај.
Ту је и прича о изградњи пруге до Будимпеште коју финансирају Кинези и која је већ требало да буде готова, а сад ће бити готова до 2017. (тек је август).
Након што је у децембру 2014, на самиту у Београду, Србија са Кином и Мађарском потписала Меморандум о разумевању о модернизацији пруге Београд-Будимпешта, кренуле су одлучне најаве да ће све бити готово у року од две до две и по године, што је обећала и министар Зорана Михајловић.
Наравно, уместо да објасни зашто пруга није готова и да неко (министар?) поднесе оставку, Зорана Михајловић је ове године најавила да ће пројекат не само да се заврши, него ће да се прошири и на Грчку?!
Иронично, Александар Вучић је те 2014. као премијер, показао смисао за хумор, поручивши да смо „пропустили много возова и да нема шта да чекамо“…
Из овога следе најмање три питања: да ли верујете политичарима када дају рокове, да ли политичари верују у то што причају, и да ли су вам ти рокови уопште важни?
Нисмо нашли ни на какво истраживање које би указало на позитиван одговор на ова три питања међу грађанима, али колико се може чути на улици и прочитати на друштвеним мрежама, народ уопште не верује политичарима када дају рокове.
Ако се рокови тако лако маше, која је онда поента давања рокова уопште?
Давање рокова политичарима на власти помаже да делују озбиљније него што јесу и да имамо нешто конкретно за шта можемо да их држимо (мада нам увек на крају примером и понашањем покажу за шта можемо да их ухватимо (опростите на вулгарности, али зар није тако?)).
Ипак, рокови су данас правило не само у политици. Сви их дају.
Политичари их највише крше, али крше их и други – институције, фирме, појединци…
Ако они „на врху“ не дају добар пример, што би се други правили „већи католици од папе“?
Можда то кршење рокова и није рђаво: данас смо сви робови времена, сви журимо негде – па када тако важни људи, попут председника и премијера, на пример – не поштују рокове, то му дође као неки бунт против тираније сата којим нам је диктирано када и где морамо да будемо и до када морамо да урадимо.
Истина је и да су рокови веома корисни.
Они су знак да је нешто толико важно да залужује пуну пажњу и одређену (временски ограничену) концентрацију, што би требало да мотивише оне којима је рок задат да брже и ефикасније раде.
Један од ретких послова у коима рокови имају пресудан значај јесте новинарство, поготово писано.
Тачно постоји рок до када морате да предате рубрику и до када лист мора да се преда у штампарију, иначе – нема ни рубрике, ни новина.
Али, превелико играње са роковима може да изазове контра-ефекат да људи престану да верују.
То је обично случај када нешто слажете или не испуните.
У српској политици, међутим, показало се да када нешто слажете или не испуните, онда, наравно, дате још веће обећање што се обично претвори у још већу лаж…
И то траје док вас не најуре с власти, па неиспуњени рокови и обећања онда имају једину сврху да служе као аргументација за омаловажавање најурених.
Људи који су тренутно на власти, као и други пре њих, понашају се као да ће ту бити вечно.
Али – и они имају рок и требало би да знају да ће их јавност на крају памтити по обећањима и роковима које нису испоштовали, јер су исто то радили (и јавност и политичари) и онима пре њих…
