Прочитај ми чланакТачно 1949. године, у Ђаковици је по наредби комунистичких власти подигнута у ваздух велелепна црква, спомен-костурница хиљада српске деце помрле у Албанији. Од остатака цркве и дечјих костију у Ђаковици су озидани јавни тоалети. У Србији се ни данас не слави победник са Цера, већ онај што је на главу ставио имитацију његове шапке, не читају се успомене победника са Колубаре већ мемоари једног легионара, у Србији данашњице се не поштује онај кога су на импровизованим носилима његови војници пренели преко Албаније, а велича онај који се сакрио и од војске и од народа!
Милунка Савић, шест пута рањавана, носилац по две Карађорђеве звезде, медаље Обилића и француске Легије части, издржавала се као самохрана мајка четворо деце радећи као чистачица.
Мајка Гаврила Принципа је преживљавала од милостиње!
Момчило Гаврић, који се као једанаестогодишњак, оставши без целе породице, са Дринском дивизијом повукао преко Албаније и постао најмлађи официр у Првом светском рату, умро је као сиромашни пензионер.
Милан Стојадиновић, најзаслужнији за финансирање српске државе на Крфу, човек који је личним средствима учествовао у изградњи спомен-костурнице српским јунацима на Виду, протеран је 1940. из Србије као издајник.
Па Слободан Јовановић, наш највећи правник, још увек није рехабилитован!
Мајор Драгутин Гавриловић који је рањен превео своју јединицу преко Албаније, ону исту коју је врховна команда избрисала из свог бројног стања, сахрањен је након Другог светског рата без и најмање почасти, у енглеској униформи, јер му је српску краљевску униформу одузела револуционарна власт.
Да је другачије, да ли би сликар Михаило Миловановић, оснивач Удружења ликовних уметности, био стрељан у Ужичкој републици под оптужбом да је енглески шпијун?
Зар би Јован Дучић преминуо у емиграцији као народни непријатељ, док су његова дела била готово забрањена у отаџбини?
Др Арчибалд Рајс, професор Криминалистике на Универзитету у Лозани, који је на позив српске владе истражио и презентовао свету злочине аустроугарске војске у Мачви и Подрињу, који је своју имовину потрошио на финансирање српских избеглица, чије тело почива на Топчидеру, а срце на Кајмакчалану, преминуо је након свађе са једним српским железничаром. Сви су они прешли Албанију, али и Растко Петровић и Мика Алас и Дис и Станислав Бинички и политички прваци Љуба Давидовић и Андра Николић. Они су истински делили судбину свог народа.
Има ли међ’ вама, господо политичари, некога ко би као Андра Николић и Нушић животима синова одбранио част отаџбине? Има ли некога међ’ нама ко би као мајор Тодоровић певао српску химну док су га Аустријанци спаљивали, неког пуковника Гајића који би на позив за предају Београда уместо белом одговорио са три српске заставе?
Они су и обични људи, сељаци, скромни и уздржани, али горди, несаломиви и слободни. Они су и Драгутин Матић, редов са најпознатије ратне фотографије на основу чијег је профила један јапански психолог сачинио читаву психофизичку студију о напрегнутости овог ратника. Они су и моји прадедови Крста и Јеремија. Они су и ваши преци.
Али, да ли су такви преци заслужили овакве потомке? Или: да ли смо ми овакви заслужили такве претке? Зато вас молим, нека бар на секунд свако срце туче к’о топови на Текеришу, нека свака душа заигра Марш на Дрину, нека ушима одзвањају речи мајора Гавриловића, нек’ се стегну груди уз Тамо далеко, нека свако у мислима оде за прадедом својим, нека свако од нас макар каже: хвала вам, бесмртни јунаци!
