Прочитај ми чланакМи смо убеђени, истражујући дуго то питање преласка Срба на туђе писмо и познавајући чињенице, да то није парадоксално (неочекивано). Мада неки лингвисти (посебно италијаниста и романиста Иван Клајн, али не само он) тврде да су Срби „спонтано“ прелазили на (хрватску) латиницу. Као, ето, омакло им се, као девојци која је „случајно“ затруднела. Тако су и Срби, је ли, имали премало другог посла, па су узели да се у писању играју преласком на туђе писмо!
АУТОР: Драгољуб Збиљић
– Ништа, ваљда, није парадоксалније него да Срби једни друге „убеђују“ зашто треба свој јзик писати својим писмом
– Нико у свету, осим српских лингвиста, не нормира свој језик на два писма
– Нико у свету, осим Срба, не дели свој народ по писму
– Нико, осим српских лингвиста (па ни они који користе лингвистички исти језик – Хрвати) нема појмове „ примарно писмо“, „секундарно писмо“, „богатство двоазбучја“, а опет су Срби међу сиромашним народима у свету
– Нико се, осим Срба, не оптерећује тим парадоксима и зато нико, осим Срба, нема недоумицу којим писмом да пише свој језик
Парадокс је позната стилска фигура у изражавању, која се користи за нешто што је сасвим неочекивано, нешто што се, народски речено, коси за здравом памећу. И ништа нема, ваљда, парадоксалније од чињенице да је стигло време да Срби једни друге убеђују у оно што здрав човек не може да замисли у свету – да српски сународници једни друге уче зашто је потребно свој језик писати сцојим писмом (кад већ имају свој језик и своје писмо).
А да ће се и лингвисти међусобно убеђивати у томе, то већ мало ко може у свету да поверује.
Ми Срби, међусобно заокупљени тим проблемом који нигде више у свету није никакав проблем, не претпостављамо, а биће да нам се у свету подсмевају због тога. Посебно они који би могли бити (а никада, ипак, нису били) у сличној ситуацији (због истог језика који међусобно користимо) – Хрвати. Али, ваљда су и они „увиђавни“, па нам се баш не смеју грохотом у лице због тога што смо већинско напустили своје и прешли на њихово писмо, али у себи не верујемо да могу да се на то сасвим уздрже.
Рекосмо, Хрвати би могли једини имати тај проблем писма као и Срби (они формално могу такође свој језик писати двама писмима, али они то никада не чине. Зашто?
И Хрвати су, као и Срби, деценијама учили два писма за исти језик (онај из Вукове реформе српског језика), али су само Срби прелазили на писмо оног другог народа. Да ли је то парадоксално да само Срби прелазе у 20. и 21. веку на писмо својих језичких истоплеменика?
Девојка „случајно“ затруднела
Ми смо убеђени, истражујући дуго то питање преласка Срба на туђе писмо и познавајући чињенице, да то није парадоксално (неочекивано). Мада неки лингвисти (посебно италијаниста и романиста Иван Клајн, али не само он) тврде да су Срби „спонтано“ прелазили на (хрватску) латиницу. Као, ето, омакло им се, као девојци која је „случајно“ затруднела. Тако су и Срби, је ли, имали премало другог посла, па су узели да се у писању играју преласком на туђе писмо!
И то тачно после Новосадског договора о српскохрватском језику (1954) када је увелико вођен разговор о томе да су два писма непрактичност и штета у „једном језику“ и као „случајно“ је спомињано да се свођење на једно писмо изврши постепено и то, тада с већинског ћириличког на мањинско латиничко писмо, рачунајући истојезичке народе Србе и Хрвате, али данас и друге преименоване народе. До тада су сви Срби православне вере, па и многи муслимани (данас Бошњаци), па и сви Срби у Црној Гори (данас се национално једноставно многи преименовали у Црногорце не по држави, него по националном новом осећању).
Дакле, код свих народа који су се служили и данас се служе истим језиком (само различитог пиолитичко-социолингвистичког назива) ћирилица је била преовлађујуће писмо, а ипак се за постепено замењивање изабрала српска ћирилица – писмо које је непосредно пред ту одлуку било забрањено у време постојања НДХ, као и непосредно пре тога у окупацији Срба од Аустроугарске када је ћирилица била строго забрањено Србима већ 1914. године, а Србима у Србији касније, после окупације и Србије почев од 1916. до ослобођења 1918. године, и наређена њена замена у хрватској абецеди, овој истој која је данас преовлађујућа међу Србима и у Србији 90 одсто.
Ето, све то „спонтано“ (по Клајну и онима који следе Клајна). То је већ парадоксално – да научник не зна да је „спонтан“ само побачај, а свака друга појава има своје узроке и последице. То је то, када научник „глуми“ да не зна чињенице или се стварно не бави чињеницама. То се може и разумети код „обичног света“ (који се не бави високом науком), али да научника не занимају чињенице, то је већ превише парадокслано за људе који знају да научно размишљају.
Већина лингвиста или не зна или скрива начин нестајања ћирилице
Парадоксално је и то да сви српски језички стручњаци говоре о потреби и значају очувања ћирилице, али они у лингвистичким институцијама говоре о томе нецеловито, недовољно аргументовано и без истицања разлога како је до нестајања ћирилице међу Србима долазило, а поготово без објашњења који је једини начин да се Срби поново врате свом писму.
А тај начин не треба проналазити, он је пронађен за све друге народе и њихове језике. Код свих других народа који имају своје језике имају нормативан језик нормиран избором писма у једноазбвучју, односно, један језик и једно писмо немају замену и никада свој језик не пишу час једним, час другим писмом јер је то неприродно и у свету парадоксално, штетно, неодрживо на дужи рок.
Нико у свету, осим Срба, никада не размишља којим писмом да записује свој језик, јер му је нормирано и научено да га записује само својим писмом. Па и Хрвати, кад пишу свој језик, никада не посоежу за неким другим писмом, за неким туђим писмом, никада не размишљају о „богатству двоазбучја“, о „равноправности писама“, о томе које је „секундарно“, које је „примарно“ и које им је „боље“ писмо иако и они знају ћирилицу и спомињу да ће и они вратити учење ћирилице, па поједини чак тврде да је и српска ћирилица „хрватско писмо“ од старине, али нико од хрватских стручњака ни у сну не спомиње да би они могли увести српско „богатство двоазвучја“ и да би икада у писању свог језика уводили ћирилицу као алтернативно писмо.
Јер, хрватски лингвисти, као и сви други, осим Срба, у свету знају да је парадоксално и неодрживо уводити два „равноправна писма“ за свој језик и за свој народ. Нико од лингвиста у свету, осим ових у Србији, није смогао снаге да свом народу у избору писма наноси штету и забуну у вези с деобом свога народа у писму.
