(Нико не може да ти нанесе штету ни у чему, па посебно не у језику и писму, као што то можеш да учиниш и стално чиниш сам себи)

Понекад и понегде можемо чути и(ли) прочитати гледиште по коме су Срби „украли“ латиничко писмо Хрватима. Мисли се на ово латиничко писмо којим Срби после Новосадског договора (1954) па и данас већински пишу свој језик. А то чине и поред чињенице да је за службено писање српског језика одређено српско ћириличко писмо у јасној одредби Члан 10. Устава Србије, која се ни у Србији ни изван Србије у већини случајева не примењује у српском језику. То се једино примењује у међународним институцијама, у библиотекарству, на пример, приликом каталогизације српских књига. Тамо, ако је књига објављена на хрватској абецеди, то се сврстава у „хрватску културну баштину“.

Та чињеница не објашњава се у Србији штампарима нити се од њих захтева примена уставне одредбе о ћириличком писму, па на тај начин и сами Срби, практично, предају своје стваралаштво туђој баштини. Томе су много допринели и још доприносе српске лингвистичке институције које су у науци, струци и пракси, пре свега у Правопису српскога језика погрешно решиле питање писма у алтернативи: српска ћирилица или хрватска латиница. И тако, по обичају, највеће штете Србима наносе сами Срби и њихове институције, а онда, сасвим по очекивању, штету им наносе и други. Ако сами не бринемо о себи, о свом језику, о свом писму и о свом стваралаштву на свом језику и писму, зашто би о томе претерано бринули и странци?

То да ли су Срби, тако, „украли“ Хрватима писмо или је реч о нечему другом на штету Срба, посебно је питање. То би уистину могла бити „крађа“ хрватског писма да је заиста реч о преузимању хрватског писма у српску корист и да није реч о познатом смишљеном хиљадугодишњем латиничењу Срба. Гледиште јесте занимљиво јер је то питање писма у Срба данас веома озбиљно. Озбиљно је пре свега зато што се у Срба у Србији, као и изван Србије питање писма још није ни у 21. веку решило како се питање писма у другим језицима Европе и света решава већ вековима.

Срби су, свакако, данас у свету, не само у Европи, једини народ који, тобож, има два писма, а у ствари практично суштински нема на практичан и користан начин ниједно писмо. Српско писмо има историјски и актуелно само на папиру, у уставној одредби, а у пракси има оно што нико у свету нема. Има нерешено питање писма и у 21. веку. Својим традиционалним (ћириличким) писмом Срби већ после Новосадског договора па све до данас пишу мањински, а туђим (хрватским) латиничким писмом пише у огромној већини. У деведесетак одсто случајева по свим досадашњим озбиљним истраживањима српски језик се и у Србији бележи хрватском гајицом.

Онима који кажу да је реч о „крађи“ хрватске латинице треба ипак предочити историјски потврђене и доказиве чињенице да се Срби нису „грабили“ за хрватским писмом све до Новосадског договора (1954). Тек је тада, по налогу власти а злоупотребом српских институција у Југославији Србима наметнута лаж да је „свеједно“ којим ће писмом писати свој језик – српском ћирилицом или хрватском абецедом. Злоупотребама у образовању и у државним институцијама Срби су спроводили налог о „постепеној замени српске ћирилице хрватском латиницом“.

Нову смутњу у вези са српским писмом у језику Срба наметнули су сербокроатистичари а у најновије време и лажни србистичари (представници тзв. Покрета за обнову србистике који тумаче (исправно) да српски језик јесте српски, али тумаче (неисправно) да су „и ћирилица и латиница српска писма“, што је, разуме се, бесмислица, тј. лаж. Нико нормалан у свету не решава питање свога писма двоазбучјем, осим данашњих Срба који то чине у српским лингвистичким институцијама.

Најновију (али не сасвим нову) обмањивачку причу у српској сербокроатистици и лажној србистици измислили су најпре Радмило Маројевић преко тумачења да „писмо је онога чији је и језик“ (што би имало логике да српски језик није озваничен на српски језик и његове заперке „хрватски језик“, „босански/бошњачки језик“ и „црногорски језик“ и да се српске институције званично и научно залажу да докажу да је у свим тим заперцима српског језика уистину реч о лингвистички истом језику – српском језику и да је то гледиште прихваћено у светској лингвистици.

Светска лингвистика се о томе није јасно изјашњавала него је и она у сенци политичких одређења да постоје осим српског језика, као посебни језици – речени хрватски, босански(бошњачки и црногорски језик. Истина, црногорски још није „довољно“ ушао у свет, али ако је ушао у свет босански језик, тешко је не поверовати да ће у свет изаћи и „црногорски“. Тако се догађа да по свету полако нестају поједини језици, а на Балкану они се множе преименовањем српског језика. А тим преименовањима језика Срба, слути се, као да нема краја.

После Радмила Маројевића „српском латиницом“ се у српску језичку науку „високо“ винуо Петар Милосављевић у својој књизи Српска писма (Бањалука, 2006) који је „дорадио“ Маројевића на тај начин што је – на основу лако доказаног фалсификованог репринт издања 1978. године Вуковог Првог Српског буквара из 1827. године – познату хрватску латиницу приписао као „изум“ Вуку Караџићу који је умро 1864. године.

А док је био жив сам Вук је знао да је то Гајев производ (иако је није сам Гај довршио) па је Гају предлагао да то писмо побољша у укупно чак 13 знакова, али нема никаквог доказа да је Вук оставио практична решења за тих 13 лоших словних знакова.

Тако је Милосављевић, у ствари, учинио (вероватно из „добре намере“!) три велике „медвеђе услуге“ Србима. Најпре је заувек обрукао тим фалсификатом српску лингвистику и филологију, затим је обмануо своје студенте и колеге који су ширили обману о тзв. Вуковој српској латиници, затим је утицао да се српске књиге на хрватској латиници у свету књиже као „хрватска баштина“. А највећа му је лична брука што он званично и даље не прихвата да је својим фалсификатом нанео велику љагу на Србе и на своје научно име тиме што још не признаје да је погрешио и згрешио. Ваљда се нада да ће неко у свету „лећи“ на његов голи фалсификат и прихватити га? А у свету Србима тешко прихватају и истине у српску корист, те ће неко насести да прихвати такву голу лаж у српску корист!

Дугујемо на крају наш одговор на питање да ли су Срби Хрватима „украли“ писмо. Нису га украли, наравно. Србима је то писмо наметано хиљаду година на све начине, па и забранама ћирилице у време окупација Срба и голим насиљем над ћирилицом (као што је спаљивање и уништавање 2,8 милиона ћириличких књига у Хрватској 90-их година 20. века и недавно буквално чекићање ћирилице у Вуковару почетком друге деценије 21. века). Оно што је наметнуто не може добити епитет да је „украдено“. Али да Срби данас пишу свој језик тим наметнутим хрватским писмом, то је свакодневна чињеница међу Србима.

Да је уистину то украдено писмо, Хрвати би одмах затражили да им се врати њихово писмо. Чим га не траже назад, значи да им то наметање Србима њихово писма одговара, слично као што је Србима одговарало то да Хрвати прихвате тај Вуковски (српски, штокавски) стандардни језик, за свој. Али, то језичко прихватање код Хрвата такође није била крађа српског језика, јер се језик украсти не може. Он се може преузети. И Хрвати су га преузели и убрзо преименовали. Раније су то преузимање признавали, данас га не признају, него појединци чак изврћу теорију да је то одувек био језик Хрвата не улазећи у то како је тај језик ушао међу Хрвате и не објашњавајући чињеницу да је то била тежња Беча да Хрвати прихвате баш тај језик али да он буде прихваћен неизбежно на латиници. И тако је и било. То што је одговарало бечкој канцеларији десило се да је било изузетно корисно за Хрвате јер су тако увећали свој национ на све католике (Србе пре свега) који су на тај начин асимиловани у хрватски национални корпус, и то олакшано преко тог језика и латиничког писма.

И Хрвати су и данас велики добитници због тога што су Срби преко својих институција полатиничили Србе, чиме се Срби одсрбљују и олакшава се њихова даља асимилација и српски језик у „хрватском издању“ све више преузима примат у свету јер је његова норма усклађена с поступцима у свету у језичком нормирању Хрвати се никада нису бавили непрактичним и штетним двојностима које су у језику неодрживе, као што су двоазбучје и двоизговорност. Они су унификовали свој језик и на тај начин олакшали нестајање српских лектората по свету и њихов прелазак на хрватске лекторате.

Нико не може да ти нанесе штету ни у чему, па посебно не у језику и писму, као што то можеш да учиниш и стално чиниш сам себи.

Српске институције признају јер знају да се наноси велика штета Србима у српском језику и писму, али или не знају како да је поправљају или свесно раде на томе да се та штета само увећава из дана у дан.

Извор: Србин.инфо – Драгољуб Збиљић

Ознаке: ћирилица, Драгољуб Збиљић, латиница, писмо, Срби, српски језик, Хрвати