Ни Србија ни Русија данас нису спремне за заокрет Србије ка Русији, јесу да крену у стварање околности у којима ће бити спремне.

Како се у Србији приближавају избори, тако је потребно реално сагледати могућности које она има са Русијом, јер ће тема Русије у Србији, готово сигурно, бити једна од главних уочи предстојећих избора. У Србији се на Русију најчешће гледа са емотивне стране, што је добро, али је потребно и да увек имамо реалну слику ситуације како бисмо боље знали како да делујемо и понашамо се.

Где је и у каквој је ситуацији Русија данас? Најкраће, без улажења у дубље појединости, Русија данас води два рата – условно украјински и дословно сиријски, те се налази на два фронта. Можда и важније од тога, она води један идеолошки рат против НАТО у Украјини, јер Русија без Украјине је само сила, али не и империја, какве су, још увек у трајању, али и на заласку, САД. Поред тога, она води и један мањи економски рат са Турском и онај велики економски рат са санкцијама Запада, које успева да издржи, али по цену економских последица. Да се европска реалност окреће у руску корист, очигледно је, али тренутно утицај Кремља у Европи данас не иде даље од Донбаса. Русија данас не може да ВТБ и Сбербанку уведе на Крим, на своју територију, због циља да у оквиру глобалног финансијског система оствари себе као светску силу. Да ли нам та чињеница о компромисима које Русија мора да прави на својој територији да би остварила себе као силу у глобалном свету већ говори нешто?

Овде је потребно разликовати појам моћи од појма утицаја: ако ћемо моћ дефинисати појмовно, према Хегелу као врхунцу појмовног мишљења, она се може одредити као врста мишљења која тежи да се материјализује или је материјализована, односно оствари или је остварена, док је утицај жеља да се преко већ утемељене моћи наметне сопствена воља. Русија данас има војну моћ да за пар дана прегази део Европе и да је НАТО у томе не може спречити, али нема политичког утицаја у Европи даље од линије Балтик – Анадолија; линије коју су у последњих сто година западни идеолози дефинисали као „санитарни кордон“ (према англосаксонској замисли, има за циљ да заувек одвоји Немачку од могућег савеза са Русијом) против Русије или линије коју је НАТО на самиту у Братислави у мају 2000. године одредио као линију која се мора успоставити као „у доба када је Римско царство било на врхунцу моћи“.

ТРИ УСЛОВА

Које је услове потребно остварити да би Србија имала могућност да се окрене и ослони на Русију? Прво, Русија мора да реши питање Украјине у своју корист, јер без Украјине у руској сфери утицаја не постоји могућност да икад границе руског пројекта Евроазијске уније стигну на границе Србије. (Србија је са Русијом повезана територијама Европске уније и НАТО). Да би се Украјина вратила у сферу руског утицаја из стања америчке колоније, врло је могуће да ће проћи још пар година, а највероватније ће се ово питање завршити тек 2019-2020. године истицањем уговора руског гасовода кроз Украјину. У тој ситуацији Украјина нема избора, украјински народ збацује марионетску власт и окреће се Русији уколико неке друге околности не доведу до тога да се то деси раније.

Друго, санкције Русији морају да буду укинуте и мора доћи до поновног успостављања партнерских односа Европе и Русије, пре свега Немачке и Русије, јер, док год постоје санкције Запада према Русији, Србија мора своју политику да усмери на балансирање (ово не мора значити да Србија то данас ради, јер је питање да ли уговор са НАТО представља балансирање) без замерања Западу, без увођења санкција Русији и са лаганим развојем односа са Русијом. У постојећим околностима нагли заокрет ка Русији атлантисти и изнутра и споља искористили би да у Србији направе велике унутрашње проблеме, што идеолошке путем стварања атмосфере грађанског рата, што економске (последњих 16 година Србија економски зависи од Европске уније), затим уцењивањем и другим начинима, укључујући и могућност оружаних проблема отварањем жаришта у Македонији, на југу Србије, на Косову и Метохији, у Рашкој области, у Републици Српској и на крају у Војводини. Овде је врло важно рећи да Србија нема ни војног ни физичког материјала који би могао да се супростави могућим сценаријима који би нам Запад приредио у случају наше непослушности и наглог окретања Русији. Они који у постојећим околностима, позивају на војно ослобађање Косова и Метохије, па и Републике Српске Крајине, морају да признају себи да такви поступци иду у корист ономе који овде и жели вечиту кризу – Западу – и доводи у опасност физички опстанак српске државе и народа. У околностима економског рата санкцијама између Русије и Запада, једини национални интерес Србије и српског народа на овим просторима јесте – опстанак. Физички опстанак Србије, Републике Српске и српскога народа.

ГЕОПЛОЛИТИКА НАФТЕ

Треће, уз укидање санкција подразумева се и ново успостављање економских односа између Русије и западних земаља, а све то подразумева и да се цена нафте у односу на садашње врати на реалну цену. Овде се морамо сетити ситуације после Јон-Кипурског рата 1973. године и успостављања нових односа између САД и Саудијске Арабије, који су резултовали нижом ценом нафте него што је то одговарало тадашњем СССР, па су неки идеолози и САД и СССР сматрали да је тај фактор утицао на разбијање Совјетског Савеза, срозајавући његову економију. Американци знају да – ако нема санкција Русији, ако је цена нафте 100 долара за барел, ако не пронађу алтернативу руским гасоводима у Европи и Азији – је то за њих крах светске доминације. Занимљива, а веома добра ствар (уколико се оствари) јесте, како преноси ових дана портал Оил прајс, да је Москва направила сјајан маневар преузевши водећу улогу у стварању новог нафтног картела са чланицама ОПЕК, што значи да би Русија могла под контролом да држи 75 одсто светског снабедавања нафтом. То значи да би овај нови картел на челу са Русијом, Саудијском Арабијом, Катаром, Венецуелом и другим државама у перспективи могао да престане да користи долар као средство плаћања, чиме би САД потпуно крахирале. „Овакав развој ситуације може да доведе до промена геополитичке карте света и то геометријском прогресијом“, закључују стручњаци Оил прајс.

rizenkomala01Сагледајмо још једну ствар: чему може да нас научи руска одлука да Турској не објави рат? Русија је нуклеарна сила, најјача на свету, која је само једном освојена у Средњем веку, никад у модерном добу. Има јаке савезнике, посебно Кину. Њен ПВО је такав да до Русије не може ништа да долети, а најзначајније је да има посебан нуклеарни систем који се, у случају потпуног уништења руске војне и политичке команде, сам од себе активира и усмерава на унапред зацртане циљеве. Дакле, онај ко нападне Русију и чак успе да је уништи, и сам ће бити уништен.

Ипак, Русија није Турској одговорила ратом. Зашто? Не зато што се Русија плаши НАТО, не зато што не сме, него зато што жели да сачува свет од уништења. Само захваљујући промишљености, стрпљењу и трпљењу Владимира Путина, планета у последњих шест година није доживела Трећи светски рат. Он зна да Американци желе да увуку Русију у велики рат и тако је ослабе, те зато и не улази војно у источну Украјину. Он зна да само велики рат спасава плантеарну моћ САД, а да велики рат Русије са неком државом слаби Русију. У случају са Турском, један руски аналитичар је изјавио, можда, и најтачнију ствар: Путин би своју државничку снагу најбоље показао када уопште не би реаговао. Али Русија је морала да сачува кредибилитет велике силе у свету, па је на рушење свог авиона и убиство пилота реаговала макар економским санкцијама.

ТЕМЕЉНО УНИШТЕНА ДРЖАВА

За разлику од Русије, Србија је уништена држава (физички, у границама још постоји). Нема војску, нема економију, нема привреду, има седам милиона апатичних становника, економски исцрпљених и ојађених. Србија изнутра изумире што негативним наталитетом што исељавањањем пре свега младих. Срби су народ који изумире. Србија има медије које контролишу Американци, има НАТО канцеларију у Министарству одбране; има CIA и обавештајни центар у новој америчкој амбасади на Дедињу. Британци и Холанђани су Србији уништили војску, а данас са полицијом то раде Британци. У државним структурама седи и ради 8.000 странаца, не рачунајући западне НВО које примају милионе од западних амбасада и испостава CIA итд., итд. Када томе додамо већ поменута жаришта која држи НАТО, долазимо до закључка да је Србија држава пред сломом, којој је само један погрешан корак потребан да заувек заврши у амбису. То се никад не мора десити, али не би требало да сами доприносимо своме страдању. Понашање Русије око Турске требало би да буде пример српском народу да му је, уместо великих парола и размишљања у категоријама Путинових нуклеарних ракета, потребна хладна глава, памет Путина, стрепљење Русије и сагледавање ствари реално, а не кроз аспект моћи коју носе нуклеарне главе руског војног арсенала. Јер руска нуклеарна глава неће вратити Косово нити уништити НАТО.

Без обзира на ово стање у којем се налазе и Србија и Русија требало би рећи да нас НАТО сигурно не би бомбардовао и да је то данас немогуће. Русија има моћ да данас тако нешто заустави. Поред тога, Русија Србији данас може да помогне и помаже како је то, на пример, радила у случајевима резолуције о Сребреници и уласка Косова у УНЕСКО, где је само руска дипломатија довела до тога да те две погубне ствари по Србију, Републику Српску и српски народ не добију међународну верификацију. Све више од тога и развоја економске сарадње могло би за Србију да буде опасно. Несумњиво је да су и руска и српска страна раде да се Србија наоружа руским оружјем, али је питање да ли руска страна то жели у зависности од тога да ли српска страна то сме, колико би то за Србију било опасно и да ли би такав вид сарадње довео до паљења поменутих жаришта. Питање је да ли и Руси у тренутним околностима желе нагло окретање Србије Русији и шта би Русија са Србијом могла у постојећим околностима да уради ако је прва ствар коју мора да реши територијална повезаност преко територија ЕУ и НАТО.

После вере у себе, у Русију би несумњиво требало веровати. За разлику од америчке империје, која се може дефинисати као Pax Americana, према старој Римској империји и њеној жељи за потпуном светском доминацијом, и за разлику од совјетске империје, која је грађена на европским вредностима уношеним у руски дух, нова Русија, заснована на православљу, представљала би империју духа, хришћанског духа који ће стварати нови и лепши свет. Ако пођемо од великих мислилаца као што су Достојевски, Берђајев, Валтер Шуберт, Освалд Шпенглер, Јустин Поповић, епископ Николај, Фридрих Ниче, Хердер, Хегел и многи други, видећемо да су сви они, директно или индиректно, објашњавали да је Запад на заласку, а Русија у процвату свога духа, који ће у будућности водити свет. Тај „залазак“ и тај „процват“ не смемо схватати у категоријама од пар година, већ деценија и векова. Како је то рекао Валтер Шуберт у својој књизи Европа и душа Истока, „Запад је свету дао најсавршеније моделе државних уређења и технологија, али му је одузео душу (од 18-19. века; прим Н. У.). Задатак Русије је да врати душу у свет“, па наставља, „зла комунизма ће проћи и створиће се нова Русија“.

ДОБРА ИГРА СА МАЛО ПАРА

Поред овога, треба напоменути да Москва, и поред ниских цена нафте и сложене економске ситуације, уредно отплаћује све своје дугове и чак смањује задуженост земље. Према подацима Руске централне банке, спољни дуг земље смањен је за 17,7 одсто, односно, са 730 милијарди 1. јануара 2014. године на 600 милијарди 1. јануара наредне године, а током 2015. године спољни дуг је смањен још за 14 одсто, јер је 1. јануара 2016. године износио 515 милијарди. Колумниста Вашингтон поста Тод Вуд оценио је да је Владимир Путин показао како се „одлично игра са слабим финансијским картама“, јер је Москва отплатила већи део државног дуга и одржава га на нивоу који није већи од 20 одсто бруто друштвеног производа, а истовремено Путинова владавина је повећавала резерве девиза и злата. О војном развоју Русије да не говоримо: пррема многим западним политичарима, официрима, аналитичарима, Русија у многим факторима превазилази НАТО. Последње што је Русија урадила јесте нова ракета „Рубеж”, према карактеристикама боља од ракете “Топољ”, чиме је, за разлику од свих других држава, Русија обезбедила потпуну сигурност своје територије. Дакле, одређени материјални аспекти говоре да Владимир Путин веома мудро и на унутрашњем и на спољашњем плану води своју државу у готово најтежим временима у последњих 16 година, и да прави темеље за нову и јаку Русију, која ће, након остваривања три поменута услова, почети да ствара свет онакав каквим су га предвидели поменути мислиоци – свет у који ће вратити душу.

rizenkomala09Да се Русија креће у том духовном правцу, говори готово све што она ради, а и чињеница да је један од највећих узора Владимиру Путину и данашњем руском политичком и идеолошком вођству у духовном смислу један од највећих савремених руских мислилаца, настављач идеја Достојевског – Иван Иљин. У Русији се данас осећа да се на идејама Ивана Иљина стварају контуре православне цивилизације, која је препуна духовне садржине и духовне моћи. Она још није материјализована, а биће оног тренутка кад се испуни један услов: када успе временом да се конкретизује практично и категоризује кроз форме пријемчиве и лако размуљиве обичном човеку.

КОНТУРЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Контуре стварања православне цивилизације виде се кроз све више гласова по Европи и свету који у Русији виде наду за ослобађање од НАТО и Pax Americana, који виде да се у Русији ствара империја другачијег типа него на Западу. Русија већ сад нуди бољу алтернативу концепцији Pax Americana, која је сва садржана у објашњењу америчке спољне политике од Збигњева Бжежинског: „Спречавати завере и сачувати безбедоносну зависност међу вазалима, одржавати зависне територије покорним и заштићеним и пазити да се варвари не удруже“. За разлику од ове концепције уређења света, нова Русија нуди алтернативну концепцију уређења света засновану на слободи и суверености народа и држава, међусобној сарадњи на равноправним основама. Те вредности су садржане у речима Владимира Путина у последњем говору у УН да ни једна сила света нема право да свој модел живота намеће другима као универзалан (Обама је рекао да је амерички модел за цео свет). Те речи су речи Достојевског о универзалности вредности и духа којег Запад жели да наметне свету уместо да пусти народе и државе да своју историју заснивају на сопственим вредностима. Те вредности – хришћанске слободе – су у концепцијским темељима православне цивилизације, само је потребно још времена и промењених околности да их пала Европа увиди и, према речима Достојевског „сама себе спаси новом Христовом речју“.

rizenkomala07Због свега тога Србија не мора да брине за своју будућност, она је загарантована, чврсто утемељена, нажалост, огромним страдањем, којим је својом крвљу за себе купила светлу будућност. (Гледајући у Ћеле Кулу, велики француски песник Алфонс Ламартин, изјавио је да „народ који има овакве споменике никад не може пропасти“). Зато метод Русије у привлачењу западних народа данас јесте и мора бити давање нове људске алтернативе свету општег рата којег је успоставио Запад у последња два века.

Због свега наведеног, сви они који се залажу за нагло окретање Србије Русији требало би да врше такав утицај, али свесни постојећих околности. Њихова улога мора да буде у припреми и буђења народа за тренутак кад ће се наведени услови остварити. Да будем отворен, све русофилске партије у Србији које ће се у предстојећој кампањи залагати за окретање ка Русији то нити би могле нити би смеле кад би освојиле власт. Једноставно, морају прво да се остваре она три, а сценарио ослањања Србије на Русију, са нужним остварењем тих услова, реалан би могао бити тек у наредних 5-10 година. Моментално окретање леђа Западу, а лица Русији јесте само део фолклора на којим се добијају гласови, јер тешко да би ико сутра смео то тако нагло урадити. Али тај фолклор је потребан, нужан, јер он буди народ, даје му унутрашњу снагу, поји дух српскога народа соком његових јединих, животворно пулсирајућих, православних вредности и шири антиНАТО расположење како би се онај тренутак промене околности, нама нужан за веће окретање ка Русији, дочекао спреман. А његов долазак је неумитан, као што је будућност лепшег света неумитно у рукама Русије.

„НЕ“ ДА БИ БИЛО „ДА“

Да ли су Русија и Србија спремне за заокрет Србије ка Русији и ослањање на њу? Ако Србија и српски народ желе сутра да буду део овог света, морају да разумеју да ово није време кад се праве радикални избори, вуку радикалне одлуке и кад се о будућности размишља само на емотивним основама, а не и на реалним. Православна словенска цивилизација се дефинише, ослобађа; Русија се дефинише, ослобађа; Србија је недефинисана, изгубљена између својих и туђих вредности, неслободна. Србија у борби великих треба да буде добра са свима и не сме себи дозволити било какав ратни сценарио. Узимајући у обзир околности у којима се Русија налази и два војна фронта на којима је заузета, од којих се не зна који је важнији, самој Русији данас, врло могуће, не одговара нагло окретање јединог њеног савезника на Балкану – Србије, јер је Русија свесна да то по Србију значи могући нови ратни сценарио, могући нови економски колапс (зашто не и санкције?), а за саму Русију трећи фронт, који би је у постојећим околностима додатно расплинуо изнутра, а и споља. А то је оно што НАТО жели. У таквој ситуацији Србији је место између Истока и Запада, самој у сарадњи са свима, у миру, са незамерањем ни једној страни и очувању себе уз помоћ Русије у временима буре.

Ово време за нас мора бити време стабилизовања у којем дефинишемо црвене линије, проналазимо инвестиције, привредно и економски јачамо колико је то могуће у постојећим околностима, понекад и одглумимо вашингтонску децу цвећа (и ако Американци нису глупи да то не разумеју, али барем да им сами не дајемо повода за отварање могућих жаришта), сарађујемо са руском страном и утичемо на њих да своју економску стратегију са Србијом систематизују у привредном и пољопривредном погледу како бисмо смањили економску зависност од Запада у коју смо увучени после Петог октобра. Чињеница је да Русија нема, као што то има Европска унија, систематизовану сарадњу са Србијом у области привреде и пољопривреде, а то је последица тога што је Русија 15 година тежила да оствари добре односе са Западом и на тим односима развија своју економију, док под ударом санкција није схватила ко јој једино могу бити искрени пријатељи. Овде вреди поменути да ми ту систематизовану економску политику са Европском унијом плаћамо високим ценама. Прво, процене су да је Запад у последњих 14 година из Србије извукао више од милијарди профита. Друго, та систематизованост плаћа се потпуним духовним распадом српског националног бића. Поред Русије, кинеске инвестиције имају велики значај за Србију на њеном путу смањења економске зависности од Запада.

Да закључим: ни Србија ни Русија данас нису спремне за заокрет Србије ка Русији и ослањање на њу, али су спремне да одмах крену у стварање околности у којима ће бити спремне за заокрет. Ово није време за то (можда ни наредних пет или десет година неће бити време), али се та могућност назире у блиској будућности, она се ствара мудром руском политиком и дефинише пружањем алтернативе свету. За слободу ће се и Русија и Србија, и руски и српски народ, сигурно изборити, као што су увек кроз историју. Време слободе незауставно долази, а онда ћемо заједно градити нашу цивилизацију. Потребно је да се боримо и верујемо у то, али паметно, мудро и хладне главе, без емоција, великих парола и захтева за радикалним одлукама, које нас могу коштати трагичног погрешног корака. Нека наши емотивни иступи и наступи имају конструктивну улогу у буђењу духа народа, а нека буду ограничени реалним сагледавањем ствари и хладном главом, јер ваља нам сачувати главу да би је имали за коришћење сутра. Зато је одговор на постављено питање у наслову данас „не“, само зато да би сутра могао да буде „да“.

Извор: Нови Стандард – Ненад Узелац

Ознаке: геополитика, НАТО, Ненад Узелац, Русија, Србија, Украјина