Прочитај ми чланак
Покушава ли Немачка да од Вучића и његове владе направи контраизлог грчком заокрету?
Сећате ли се велике Вишњићеве песме „Почетак буне на дахије”? Сећате ли се оног: Гром загрми усред зиме, усред зиме кад му време није?
Е, Европској унији се – са победом Сиризе и њеног лидера Алексиса Ципраса – догодило нешто слично. Баш усред зиме.
Почиње ли европска буна против неолибералних „дахија”? Хоће ли Ципрасови Грци успети да се одрже? Хоће ли им дозволити да „инфицирају” и друге земље и народе?
Да ли је ћутање Александра Вучића првих сати и дана после Ципрасове победе било условљено тиме што он зна да је његов пут супротан Сиризином? Да Ципрас покушава да грчку слободу отме из руку Ангеле Меркел и светских банкара (са челу са ММФ), а Вучић хипнотише Србију уверавањима да бољих пријатеља од њих Срб и немају и да нема друге „цркве” у којој се вреди „Богу молити”?
Љубомир Кљакић (политиколог и публициста)
Нема никакве сумње да је победа Сиризе догађај од прворазредног – можда историјског – значаја како за Грчку, тако и за Балкан, Европу и Европску унију, али и читав свет.
Победа Алексиса Ципраса и његових другова на парламентарним изборима у Грчкој дана 26. јануара 2014, важна је, прво, због тога што је веома уверљиво показала да јесте могућа алтернатива за светски поредак корпоративне дистопије, тај светски поредак корпоративне олигархије који од краја седамдесетих година 20. века угњетава човечанство.
Друго, показало се, такође веома уверљиво, да је програм Немачке Европе стигао до самог краја. Реч је о програму и политици Немачке која као „случајна империја”, „Germany -The Accidental Empire”, и као један од центара светског поретка корпоративне дистопије, доминира Европском унијом и спроводи своју суверену политичку, економску и финансијску вољу још од 1992.
Као што је познато, бројне су жртве Немачке као „случајне империје”: Југославија и Србија 1992 – 2008/2014, Кипар, Грчка, Португалија, Шпанија, Бугарска, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачка, после 2008, Либија, Сирија и друге земље Блиског Истока од 2011. и Украјина од 2013…
Сама Грчка, доживела је 2008-2014. истинску хуманитарну катастрофу и непојамно понижење примењујући програм „austerity policy” који диктира берлинска влада „случајне империје” Немачке.
Победа Сиризе демонстрира спремност и одлучност Грчке да се супротстави овој погубној политици Берлина, да се ослободи тог кобног и смртоносног загрљаја, да стане на властите ноге и да се после година понижења поново усправи.
Треће, Сириза је 26. јануара 2015. показала да, упркос свему, традиција борбе за људску и друштвену правду, за људско и друштвено достојаноство није умрла. Напротив. Такође, Сириза је показала да конститутивна моћ идеја Корнелијуса Касторијадиса, Никоса Пуланцаса (да поменем нарочито ову двојицу великих друштвених научника из Грчке) и других великих мислилаца европске и светске левице 19. и 20. века – разуме се, укључујући овде и Карла Маркса – и даље поседују своју сазнајну, критичку, ослободилачку, еманципаторску и имагинативу моћ.
Зато је победу Сиризе поздравио свако онај у данашњем свету ко је сачувао способност критичког расуђивања и моћ слободног мишљења, свако онај ко се није идентификовао са савременим агресором, са светским поретком корпоративне олигархије и његовим агентима, читавим армијама корисних идиота у његовој служби. Сви они који се нису идентификовали са агресором и који се нису предали – од Пабла Иглесијаса и Подемоса у Шпанији до свих оних покрета, група, партија и појединаца у Европи, Латинској Америци, Сједињеним Америчким Државама, Азији, Африци и Аустралији који предано, упракос свему трагају за људским изласком из клопке поретка корпоративне дистопије, укључујући овде и Владимира Путина, али и папу Франциска – поздравили су победу Сиризе.
Зашто? Зато што победа Сиризе представља, још један бљесак наде за човечанство. Људски свет јесте могућ – поручује Сириза. Зато је и било логично што су се од победе Сиризе овде код нас, у Србији, брже-боље, како су знали и умели, оградили сви главни представници власти – председник владе и председник СНС, потпредседник владе, министар спољних послова и председник СПС, потпредседница СПС, министар рада и председник ПС…
Нису се прославили ни овдашњи „аналитичари”, „колумнисти”, „експерти”, „водитељи”, „друштвени научници” и други тзв. јавни радници. Идентификација владајуће „елите” са агресором попримила је у Србији монументалне размере. Што се мене тиче, међу онима сам који су сагласни са Сиризом – људски свет јесте могућ.
Бранко Павловић (адвокат)
Вучић је пре објављивања резултата навијао да победи Нова демократија. Био је сигуран да ће Ципрас да изгуби. Зато је после избора ћутао два дана – јер није знао шта да каже.
Показало се да постоји народ који може сам да одлучи како ће да му буде, да постоји народ који неће да спроводи налоге „тројке”.
То је чињеница која Вучића ставља у незгодну ситуацију и свакако слаби његове позиције, док истовремено јача позиције Виктора Орбана у Мађарској или власти у Чешкој.
Дакле, поред свих других ствари које Вучића слабе, појава и победа Ципраса огољују Александра Вучића као западног послушника.
Овде је у оптицају теза да се Вучић бори за интересе Србије тако што спроводи налоге ММФ-а, а то је немогућа теза.
Јер, потпуно је немогуће да се остваре национални интереси ако се ради за интерес ММФ-а. А, сада је у једној земљи неко рекао не ММФ-у.
Владислав Јовановић (бивши министар спољних послова СРЈ)
Појава Ципраса је од широког значаја јер се први пут од монолитности победе Запада у хладном рату и успостављања либералног капитализма, појавио неки нови вирус у том телу.
Појавило се дисиденство као што је то својевремено била Југославија у источном блоку. Зато ће Запад морати да решава овај проблем Грчке – да не би дозволио ширење вируса по свом телу.
Ципрас је историјски значајан, али се неће одржати дуго јер ће Запад пробати да га здроби у шаци. Када је реч о Србији, добро је што смо честитали победу Ципраса, али није добро што смо одмах прорекли неуспех његових мера.
Треба да пустимо да Грчка покаже колико је ово историјски значајно и колико ће успети њен модел изласка из кризе, који је супротан мерама ММФ-а.
Вучић је несмотрено поступио када је наш модел штедње јавно супротставио новој грчкој власти, јер Србија нема потребе да се супротставља никоме. Вучићев потез не може да нам буде од користи.
Да ли ће наша политика кресања јавних трошкова и штедње бити тријумфална, то ће показати време. То је само један од могућих путева и у рукама је светских моћника. То је покушај мале земље да реши своје проблеме под присмотром светских центара моћи.
Они који су сами решавали своје проблеме били су много ефикаснији. У се и у своје кљусе, али, ми смо се определили за – туђе савете. И то само западне!
Мени су ближи источноазијски успеси. Наш премијер је узео саветнике са Запада, али не и са Истока. Дакле, он слуша само савете оних који држе прст на финансијском обарачу. Грчка и Србија нису спојени судови и ситуација не може да се прелије из Грчке у Србију.
Ми немамо ту врсту националне самосвести и грчког самоодржања. Грци имају антички пркос и самосвест да су били зачетници европске цивилизације. Имају врло разнолико искуство са западним силама. Имају хомогенизацију коју Срби немају од 1918, када је разбијена наша прошлост, традиција и идентитет.
С таквим разбијањем је настављено и 1945, али и сада када нам Запад прописује нове вредности у које треба да се заљубимо и да са њима одемо у кревет. То је од Срба направило народ који нема јасан и дугорочан национални циљ.
Популарност Владе Србије је још на високом нивоу, а колико ће то тако бити зависиће од темпа којим ће влада испуњавати преузете обавезе. Подршка ће, дакле, сигурно слабити, само је питање којим темпом.
Душан Јањић (научни саветник Центра за социолошка истраживања)
Ово што је било у Грчкој, догодило се и у другим земљама, али није имало тако спектакуларан одјек. Међутим, у последња три изборна циклуса у Европи су побеђивали десничари, па као последицу тога тренда имамо и неофашисте у европском парламенту. Међутим, Вучић није схватио шта се то заправо десило у Европи.
И код нас, у Србији, сви се различито представљају – као центар, левица – али сви следе неолиберализам. За то се, наравно, добија помоћ, али вам нестаје друштво. Неолиберална пљачка је тако уништила производњу и мале банке, а Хипо банка и остале су дошле овде и опљачкале наш народ.
Неолиберализам, који је почео још у време Милошевића, не може да извуче Србију из проблема и то је главни проблем Вучићевог програма. Он тражи штедњу, а не може да штеди на тајкунима, јер они неће да плате, па неће да плате и онда добија резултат да наши мањи приватници односе своје паре напоље.
Друго – Вучић има проблем незнања. Увео је смањење пензија, да би нешто уштедео, а када држава буде морала да исплати пензије које је дужна војним пензионерима, појешће све што се за две године уштедело кресањем пензија. Дакле, сам себи једе реп!
Грчка је послала две поруке: мораш да будеш слободан у односу на центре политичке моћи и зато Грчка каже да хоће да разговара са повериоцима, а не да слуша шта каже ММФ. Али, Вучић нема ту подршку и не може да дође на ту позицију да каже да неће посредништво ММФ-а.
Друга је ствар ово што Вучић покушава да примени – покушај гаранције и подршке угроженим слојевима и тамо где говори о социјалној подршци, ту има народни пристанак, а где узима паре, ту га нема.
Када је реч о Вучићевој поруци Грцима – он је инстинктивно одреаговао према Ципрасу. Али, није искључено да ће и он сам да реконструкцијом Владе направи промену политике.
Како то да уради? У Србији су левичари најкорумпираније странке – мислим на СПС и ДС – и код нас зато нема шансе да се понови грчки сценарио. Али, када народ инстинктивно крене на ту страну, може да нам се деси велико померање у ултрадесно.
Вучић ће морати да се одлучи пре него што народ тако инстинктивно „крене” и да одлучи да ли ће да остане у браку са СПС-ом. Ако остане, биће му онемогућено да реагује, остаће му само демагогија – да виче ”Ја сам поштен”
Поред искушења са СПС, Вучић има искушење и у сопственој странци (мислим на корупцију и везе са тајкунима). Ако и то превазиђе, може да се нађе и у новом паковању власти – не као први, али као део.
Има спекулација разних о томе да ли Русија стоји иза догађаја у Грчкој. Ја мислим да не стоји, али да их поздравља, јер су грчки избори показали да више ни сами Европљани не желе ово што су имали до сада. Поред тога, и саму Русију притискају Светска банка и ММФ.
Русија се, дакле, није определила за левицу или десницу већ се фокусирала на слабости Европе.
Да ли иза догађаја у Грчкој може да стоји Америка? То није искључено, јер САД хоће да ограниче утицај Немачке у ЕУ.
