Прочитај ми чланак
Фото: Вечерње новости – М. Лабудовић
Небојша Матић, власник „Микроелектронике“ добром пословном филозофијом дошао до успеха: Код нас радно време није најбитније, већ је најважније да урадиш свој посао на време.
Није типичан српски привредник. Не кука ни на државу, ни на раднике. Није могао да бира где ће се родити, али је у средини у којој живи успео да покрене озбиљан бизнис, од којег данас живи његова и још око 70 породица. Са дипломом Електротехничког факултета, кренуо је из гараже свог оца у Лајковцу, а стигао до модерне зграде на Батајничком друму у Земуну. С друге стране, сараднике је сам изабрао и на њих нема ама баш никакву примедбу. Небојша Матић (46), власник је фирме “Микроелектроника”, која се бави развојним системима и компајлерима. И једно и друго су алати за микроконтролере. То је мозак сваког уређаја.
– То је оно мало црно, чија функција зависи од тога како сте га испрограмирали – прича наш домаћин.
– Он може да буде употребљен и у клима-уређају, и у камери, и у мобилном телефону. Волим да кажем да ми, у ствари продајемо време и правимо инжењере. Производе продајемо у 130 држава, а сарађујемо са 56 дистрибутера.
ЏЕПАРАЦ НИЈЕ ЗА Џ
Својој ћерки јединици Небојша је већ усадио предузетнички дух. Џепарац не може да се добије за џабе. И он мора да се заради.
– Тражила је недавно 200 динара и ја сам јој рекао да ће добити, ако почисти терасу испред фирме – прича Матић.
– Када је завршила, закључила је да је 200 динара мало за квадрате које је почистила.
Зграда на Батајничком друму веома је важна за ову фирму. Она не сведочи само о развоју и напретку, већ и о необичном поступку власника. За машинама за полагање компонената и лемљење, које су последња реч технологије данас не стоје само инжењери, већ и један гипсар. Осморица мајстора који су градили фабрику на усељењу су добили посао.
– Они су искористили своју шансу. Ако си ти добар гипсар, нема шта не знаш да радиш. Али, ако си инжењер, не мора да значи да ћеш бити добар за машином – сматра Матић.
– Мени овде требају спретни људи. Да бих проценио да ли је неко добар за нашу фирму, причам са њим до бесвести.
Матић ових дана прави селекцију нових кандидата за посао. До краја године, запослиће тридесетак радника. Показује биографију једног од потенцијалних сарадника. Откуцао је свој живот на три странице, убацио слике породице, пријатеља, кућног љубимца… Такав си-ви не препоручује ниједан саветник за запошљавање, али ова биографија Матићу много говори.
– Волим када видим да човека нешто покреће у животу. Да има мотив да ради и да ствара – каже наш домаћин.
– Тражимо лепо васпитаног и карактерног човека. Он ће радити одговорно без обзира на све. Код нас радно време није битно, већ је важно да урадиш свој посао на време. И да даш свој максимум. Дозвољавамо људима да се додатно образују у области у којој нису стигли. Мораш пустити људе да се развију. Сви смо ми као лале, затворени, док се не створе услови да се “расцветамо”. У 99 одсто случајева се сам боље развије, него да си га ти стално усмеравао. Човек који је годинама радио у штампарији, постао је врхунски програмер. Он је читао књиге које смо објављивали и из њих је научио “занат”. У једном тренутку сам схватио да је он довољно савладао ову тематику и да ће нам бити од велике користи.
НЕ ЗАНИМАЈУ МЕ СКУПА КОЛА
– Моја плата је 1.000 евра. Не мешам своју зараду и фирмине паре – каже Матић
– Не трошим новац на јахте и скупе аутомобиле, јер ми то не треба. Пре бих купио нову машину, него ауто од 50.000 или 100.000 евра. Сматрам да је 15.000 евра горња граница суме коју бих издвојио за кола.
Матић истиче и посебно правило које се поштује у његовом тиму. Нико не може да остане у фирми, ако га не прихвате колеге са којима би требало да ради. Они процењују ко ће допринети да њихови заједнички резултати буду бољи. На другој страни, ни директор не може да да отказ неком кога колеге сматрају добром кариком у производном ланцу.
– Нисам типичан капиталиста, већ сам по убеђењу социјалиста – кроз широки осмех прича Матић.
– Сматрам да је дужност сваког човека који води фирму, да је устроји да буде онаква у каквој би волео да ради његово дете. Сутра, када би сва предузећа у Србији била као наше, мени би било неважно где ће моја ћерка радити. Радник има велики значај за фирму, јер и то како изгледа и колико рачуна води о себи, има утицај и на крајњи производ.
Да односи у овој компанији нису строго формални, на сваком кораку сведоче и осмеси и поступци запослених. Опуштена атмосфера, ресторан, сале за састанке, а понајвише теретана и простор за стони тенис одају утисак места на које запослени сваког јутра долазе без главобоље. Не да би одрадили још један радни дан, већ да би допринели да се њихов заједнички посао обави на најбољи начин.
– Није мени циљ да ти умреш радећи данас. Не треба да се сломиш. Радићеш и сутра и наредних пет и десет година – објашњава Матић своју пословну филозофију.
– Нама не треба бистар и паметан човек, чији резултат рада не може да се прода. Нека будемо и глупи, али да знамо да продамо оно што смо створили. Када би нам неко платио, направили бисмо и спејс шатл. Нисмо спремни, али бисмо научили и то да урадимо. Много ценим ове људе, јер сам свестан колико је свако од њих значајан за компанију.
Просечна плата у “Микроелектроници” је око 600 евра. Матић се нада да ће следеће године, када исплати још неколико рата кредита за нове машине, бити простора и за повишицу. Оно што је за већину радника у Србији само сан, 13. плата, овде је редовна појава.
Овај послодавац, за разлику од других, који већ на разговору за посао одбијају оне који планирају да заснују породицу, подржава и подстиче проширење фамилије. Обећао је да ће сваком раднику који добије трећу бебу давати по 200 евра месечно, а по 400 евра за сваку четврту принову. До сада ову привилегију нико није искористио. Али, једини разлог је што је тим још млад. Тренутно већина сарадника “љуља” између једне и две колевке.
– Велико је питање чиме неког покренути, ако му не треба ништа? Ако живи код маме и тате, добије 50-60 евра џепарца, има обезбеђену храну – каже Матић.
– Он нема мотив да ради. Зато ја ове моје “мучим” да стварају породицу. Кад се венчају, долази једно, друго дете. Тако се постаје човек.
ПЕЦАЊЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ
Матић се дичи својом компанијом и радницима, али је једнако поносан и због свог хобија. Показује тек урамљену фотографију насловне стране риболовачког часописа, на ком је усликан са својим трофејом – великом бабушком.
– Време проведено на пецању је најкорисније за размишљање – тврди власник “Микроелектронике”.
– Страствени сам риболовац. Прича о риболову је прича о карактеру. Риба “ради” и у децембру, али тада нема пецароша на Колубари. Ја сам скоро једини који у то време пеца и ноћу.
Зашто?
Па, другима је хладно. Е, па кад буде гужва на Колубари у 10 увече у децембру, онда ће Србији бити боље. Недостаје нам страсти и у послу и у животу.
Извор: Вечерње новости
