Прочитај ми чланакНаша држава не може наставити разрованом и блатњавом калдрмом до "блештавих" бриселских врата ако своју имовину у јужној српској покрајини не преда на тацни косовским Албанцима.
А зашто нам велики и развијени западни свет тражи да Приштини поклонимо, данас „Трепчу“ и „Телеком“, сутра „Валач“ и „Газиводе“, а прекосутра вероватно и Пећку патријаршију, Дечане и Грачаницу?
Зашто нам траже да им уз осмех, због европске светле будућности, дарујемо нешто за шта тврде да већ припада албанским сепаратистима?
Зашто им треба наш потпис кад већ годинама арче, развлаче и распродају светским мешетарима енергетски систем и телекомунакицону мрежу и све оно што није њихово, а тврде да јесте?
Ту је кључ. Сви знају да то припада Србији.
Данас је од Пекинга до Вашингтона – власништво и својина највећа светиња. Зато је и Америци и ЕУ стало да добровољно потпишемо и печатирамо да имовина на Косову није наша.
Да предамо тапију како у будућности ниједан светски суд не би могао да оно што је украдено врати правим власницима. Да признамо да није наше оно што нам је брутално отето.
И где смо сад?
По ко зна који пут, пред великом одлуком. Годинама смо водили тешке косовске преговоре зарад пута у ЕУ, покушали да извучемо највише и много пута смо преварени.
Дошао је тренутак да пресечемо!
Ако одбијемо ултиматум Запада, излазимо на неизвесан и тежак друм са несагледивим последицама.
Ако закорачимо напред и пристанемо на све – стављамо на талон слободу и темеље Србије.
Избор није лак. Али ако не одбранимо себе, нећемо ни имати будућност. А камоли светлу.
