Прочитај ми чланакМеђу неколико стотина хиљада Срба и осталих Југословена који су били на принудном раду у немачким логорима током Другог светског рата, или служећи Трећем рајху као робовска снага или чамећи у заточеништву, било је и на десетине хиљада официра Војске Краљевине Југославије.
Један од логора у којима су ови потоњи тамновали био је и логор “OFLAG VI C Osnabrück Eversheide”.
foto: screenshot
Међу његовим станарима налазили су се и Ото Бихали Мерин (наш књижевник, публициста, историчар уметности и ликовни критичар јеврејског порекла), Милан Богдановић (писац и књижевни критичар), Станислав Винавер (наш песник, велики преводилац и патриота јеврејског порекла), Душан Дуда Тимотијевић (надреалиста, новинар, један од покретача Политикиног Забавника) и многи други.
Нико од наведених међутим није страдао у савезничком бомбардовању Оснабрика дана 6. децембра 1944. године, када је погинуло 116 српских официра, док је 128 тешко рањених преминуло касније.
Када су маја наредне године, након немачке капитулације, напокон сахрањени како доликује на будућем Српском војничком гробљу у Еверсбургу код Оснабрика, немачки пастор Фридрих Грисендорф је одржао говор окупљенима међу којима је било највише локалних Немаца.
У тренуцима док је немачки народ полако почињао да сазнаје за ужасе који су нацисти починили над поробљеним народима у њихове име, отац Грисендорф је изрекао следеће бесмртне речи:
“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална победа. Ту победу су они однели.
БИВШИ ПОРТПАРОЛ ВОЈСКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ТВРДИ: По директиви 20/1 из 1946. разбијене су СССР, ЧССР и СФРЈ, сада растурају Србију! (ВИДЕО) https://t.co/K317JxxVeF
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 21, 2018
Али овде, међу нама, има један народ коју је извојевао једну другу и много лепшу победу – победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћанске љубави. То су Срби!
Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини
Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора насилника. Па не само то да смо чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.
Знали смо да се овде, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некада представљали друштвену елиту у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади.
Знали смо да код Срба тиња веровање: ‘Ко се не освети, тај се не посвети!’.
И ми смо се, заиста, плашили, освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу децу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушење и разарање наших домова.
Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су — миловали нашу децу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили!
Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била — „Србија!“
Та победа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби однеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским песмама, које је наш Гете тако волео…
Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи, и Србима, који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед.”
Касније, на месту на којем су сахрањени подигнут је споменик на коме пише: “Путниче, кад станеш крај костију ови’, на колена клекни, главу доле пови! Овде лежи Србин, широм света хваљен, у туђину догнан, затворен и спаљен”.
