Прочитај ми чланакНепходност четничке акције како би се зауставио зулум над српским народом у Јужној Србији крајем XIX и почетком XX века ништа се мање није осећао ни у Старој Србији. У свим српским областима које су биле под окупацијом чинило се све како би сваки траг о светосавцима нестао. Жеља непријатеља је била да нам српским вековним огњиштима настане и направе неке измишљене народе и нације. Како би после запад са њима заједно могао лакше да пише неку нову лажну историју. Наравно онакву какву би они волели да јесте.
Само историја није оно што свака злонамерна шуша жели и пише већ оно што се заиста догодило. И поред свог труда и лажи злонамерних Божјом вољом увек се налазило и нађе довољно доказа о истини. Тако да на крају она права историја увек прокрчи пут до оних који желе и да је знају. Та права страна српске прошлости коју би они тако желели да никад није угледала светлост дана је оно што светосавце чини неизмерно поносним. Управо вођени тим примерима прави Срби ће наставити да живе по кодексима вере, части, чојства. Увек носећи у себи сазнање да могу постојати неистине и лажни папири, могу они наивне на овом свету и заварати али пред Господа нико неће моћи са лажима.
Управо то и јесте оно што у овом животу та људска беда не може никако да нам опрости. Та немоћ према истини у њима ствара мржњу и жељу да нас искорене. Немајући душу временом су изгубили и разум. Онда када су остали без и то мало разума убедили су себе да ако не би било вере, правде, истине и добра на овом свету то оставља могућност да њихово зло постане једина истина и правда. Одатле сигурно и потиче константна потреба тих монструма да униште своју супротност, светосавце. Тако су и у Старој Србији крајем XIX и почетком XX века то упорно покушавали… Понекад због неких дешавања и наших поступака морамо да се запитамо да ли су можда успели?
Стара Србија којој је одувек припадала и Рашка постала је тако поприште како српских страдања тако и покушаја промене историје. Управо на простору ове древне српске државе и њене престонице Раса покушава се још једно прекрајање историје по мери запада. Познато је да је Рашка била једна од српских жупа у средњем веку и да је за време великог жупана Стефана Немање доживела и свој процват. Управо Стефан Немања тада најмоћнији међу српским владарима ојачао је и поставио државу чија је престоница била Стари Рас (у непосредној близини данашњег Новог Пазара). (1)
Важно је напоменути да данас многи злонамерно делове тих области називају и Санџаком. Иначе речју турског порекла (Sancak) чије је изворно значење застава или барјак. Назив коришћен за време отоманске владавине као одредница за њихове административне јединице, мање области које су султани давали својим мутасарифима на управу.
Тако је област у околини Новог Пазара баш онде у чијој се непосредној близини некад налазила и средњовековна српска престоница Рас у једном периоду отоманске окупације названа Новопазарски санџак. Наравно да овај окупациони назив код аутохтоног православног становништва није био никад прихваћен и поред свих наметања. За праве Србе је овај део Отаџбине остао оно што је одувек кроз векове и био, о чему неумољиво и недвосмислено сведоће и хришћанске базилике из VI века – Стара Србија.
Нажалост тешка времена кроз која су Срби пролазили су учинила да нам се назив Санџак потури. Успешност овај пројекат доживљава онда када смо се недовољно држали светосавља. Онда када су многи залуђени некаквом комунистичком идејом после Другог светског рата без много размишљања прихватили злонамерно осмишљене и потурене антисрпске идеје. (2)
Тако смо дозволили да део Старе Србије и колевке српске државности Рашке називамо некаквим османским називом насталим за време отоманске окупације. Именом који се чак ни у време отомана није односио само на ту област већ је означавао један од стотине таквих санџака (административних области) унутар Османског царства. Када се нешто тако дозволи не треба после да нас чуди да се у сред Старе Србије кличе председнику Турске а српски председник понижава. Срамно је и тужно чути изјаву попут оне коју је дао један од припадника специјалних јединица Реџепа Тајипа Ердогана 12.октобра 2017. године. Док су се под пуном ратном опремом шеткали Србијом схватили су каже да у Новом Пазару Ердогана уствари чува народ. Затим је додао:
„Ми смо просто изненађени. На сваком кораку нам нуде кафу, чај, јемек, кебап. Ово је заиста посебна средина. Толико љубави у људима према нашем председнику, а да то није у Турској. Ви сте богатство и заиста нам поред вас није тешко да бринемо о безбедности. Овде смо први пут, надам се не и последњи. Пренећу своје утиске свима у мојој и вашој домовини…“ (3)
Српски народ се нада да су наоружани турски војници без обзира на разлог ипак последњи пут били у Србији. То што је народ у Србији гостопримљив, што они добронамерни никад нису морали да се брину о својој безбедности је део наше традиције и наравно на то смо поносни. Али зна се шта је гостопримљивост а шта непоштовање Отаџбине. Носити туђе барјаке а своје газити, клицати председнику и химни државе која је чинила толике зулуме српском народу а државне симболе земље у којој живиш и која ти је све дала омаловажавати је чин непријатељства.
Није случајно турски специјалац рекао „Пренећу своје утиске свима у мојој и вашој домовини…“. Треба додати само да немамо ништа против тога ако неко сматра да је његова домовина Турска, само мора да буде свестан и да је онда он у Србији странац а не њен домаћин. Они којима се ропство под отоманима чини далеко и да се не треба толико обазирати на прошлост, јер како кажу будућност доноси промене морамо дати још само једно мало подсећење из периода чији смо и ми били савременици.
Турска је чланица НАТО-а и њени војници и пилоти су немилице крајем прошлог века бомбардовали Србију и убијали Србе. Нису се због тога ни тренутка кајали баш као ни онда док су унутар Османског царства чинили зулуме, отимали, силовали, убијали, одводили српску нејач и претварали их у јањичаре… Зло се никад не мења, једино што може да се промени су методе деловања. Нису се тако ни Турци променили а наивно би било да смо то и очекивали.
Муслимани који данас живе у нашој Отаџбини, на простору Рашке не знају уствари ни ко су ни шта су па им је ваљда најлакше да мисле да су Турци. Неоспоравамо им избор али морају према земљи која им је све дала, према мајци Србији да се односе са поштовањем. Како су ти „странци“ дошли на и до српске земље, како су такви напрасно постали њени „домаћини“ може се видети из много докумената од XIV до XIX века па и оних писаних касније за време Првог и Другог светског рата. Тако је Ђорђе Радуловић српски цариник на Јавору 1892. године, писао Министру иностраних дела Србије:
„Господине Министре,
Јуће сам извештен из Нове Вароши да је Турска влада, издала наређење властима у Ново – Пазарскоме Санџаку ове садржине:
„Сва фирарска Бегуначна непокретна имања, имаду се, од његових сродника ако их имају, одузети, и Муаџерима – досељеницима из Босне и Херцеговине, предати, у њихову властиту сопственост.“
На основу овог наређења, Турски Кајмакам среза Ново – варошког, под 9. овога месеца, објавио је ово наређење у Новој вароши и Муаџери Турци, који су се доселили, нарочито из Никшића, учинили су прави грабеж од свију некретних имања која су остала од разних Срба, који су, од времена наших са Турском ратова па до сада пребегли у Србију. Ови Турски Муаџери, ни са овим нису задовољни но иду још даље, те траже и код турских судова ће добити, део имања и оних женских које су се у току тога времена у Србију удале; јер веле: оно што би тим женскима по Турским законима припало да су остале у Турској, то сада њима – Муаџерима припада.
Ова наредба Турске Владе, простире се како на Србе по варошима тако и по селима. Већи део оваких имања, по селима, Муаџери су већ освојили и са њима, пуноправно, као са својом сопственошћу располажу.
АС, МИД – ПО, 1892, бр, И/16 понизан
Царинар Јаворски
Ђорђе Радуловић“(4)
Данас је јасно видљиво да то што су неки променили веру или били присиљени да то ураде био је само почетак оног болнијег процеса, губљења душе. Када су и душу изгубили остали су и без свог идентитета. Заборавили су ко су па су постали лак плен, и сада прихватају да буду шта год им злонамерни сервирају и подмећу да јесу. Није на нама да неком силом враћамо или мењамо веру и убеђења, колико год она погрешна била. Али на нама јесте да заштитимо своју веру, Отаџбину, истину. На нама је да зауставимо лажи не због оних којима више нема спаса већ због оних који заиста јесу прави потомци Срба из Старог Раса.
Зар да дозволимо тако велику глупост да знамо истину, да је видимо и препознајемо а да прихватимо лажи које нам намећу? Морамо веровати у себе и снагу коју поседујемо и коју сигурно нисмо изгубили. Одувек смо се борили за слободу, истину и правду и у тој борби увек на крају и побеђивали. За то нам је одувек била потребна само непоколебљивост и вера у срцу.
„А наша вера у правду и слободу, наша вера у једнога Бога, у једнога Светог Саву, једну јединствену Српско-православну цркву и у један поносан и непобедив српски народ – остаће вечна и непроменљива!“
Војвода Момчило Ђујић
Баш тако, док живе Срби живеће и светосавље, док је светосавља налазићемо и пут до победа. Док је српских победа биће и слободе, једино где више не можемо ништа је оно што је било јуче. Да би имали и сутра време је да већ данас урадимо све што можемо. Никад немојмо заборавити да смо управо ми они који су потомци најсветлијих примера бораца за веру, истину и правду. Оних који су својом вером и чашћу нама оставили Отаџбину и слободу. На нама је само да у себи поново пробудимо уснулог Србина и ником више не дозволимо да се са њиме поиграва.
УПУТНИЦЕ:
sr.wikipedia.org/wiki/Рашка
sr.wikipedia.org/sr-el/Санџак_(област)
www.espreso.rs/…/specijalna-jedinica-iz-turske-iznenadjena-novi-p…
Књига Милића Ф. Петровића – „Документа о Рашкој области 1890-1899“ (Београд , 1997)
