Он је навео да више од 200.000 грађана Србије није успело до данас да наплати одштету од Немачке после Другог светског рата, било у своје, или у име својих предака.

Ненаплаћена штета, и то само на основу принудног рада, процењена је на 290 милијарди долара.

„Наша организација има 90.000 чланова, а накнадама за принудни рад, које су Немачка, Аустрија и Мађарска исплатиле између 2001. и 2008. године, обухваћено је мање од три одсто оштећених у ратним збивањима“, рекао је Нововић.

Он објашњава да су обештећење добили они који су преживели коцентрационе логоре и који су били живи 1999/2000. године, међутим, новац нису добили њихови наследници, ратни заробљеници, односно припадници Војске Краљевине Југославије који су били у војним логорима.

Нововић наводи да право на наплату ратне штете, које не застарева, имају ратни војни заробљеници и заробљеници коцентрационих логора, робовски и принудни радници, потомци смртно страдалих лица у знак одмазде и преминулих у логорима, као и они чију је имовину уништио или однео окупатор.

„Из целе Југославије у војним логорима је било 350.000 заробљеника, од чега 85 одсто из Србије. Само њих 170.000 дочекало је крај рата“, каже Нововић.

Предлог закона о обештећењу поднет је још 2004. године када је из Бундестага била обећана исплата, али никада није спроведена.

Новац су до сада, у минорном износу, добиле жртве медицинских експеримента, а Југославији су враћене старе демонтиране машине.

Конкретни разговори у вези са обештећењем жртава рата почели су тек после 1970. године, непосредним контактима између Тита и немачког канцелара Вилија Бранта.

У априлу 1973. године постигнут је споразум по којем је Југославији исплаћен новац за привредни развој, а који је употребљен и за одштету за Србе страдале у логорима, док Јевреји и други грађани који су претрпели материјалну штету у заробљеништву нису помињани.

Влада Савезне Републике Немачке одобрила је затим Влади СФРЈ повољну помоћ од 700 милиона марака, као зајам у три транше, а верује се да је новац употребљен за покривање дефицита, финансирање изградње нуклеарне електране „Кршко“ и за помоћ Црној Гори.

Влада СФРЈ обратила се Немачкој 5. децембра 1991. године и 23. априла 1992. године, а Удружење ратних заробљеника Југославије тражило је да се Немци врате за преговарачки сто, што је одбијено.

Ознаке: злочин, Немачка, Србија