Прочитај ми чланакСрпска ризница: Дубока шума крај Парцанског виса у Шумадији крије мистериозни ранохришћански храм. * Тајанствене златне плочице бацају ново светло на најважније историјске догађаје.
Открића остатака ранохришћанских храмова и великих гробница које су служиле као светилишта, до којих све чешће долазе археолози у Србији, приказују нову и непознату слику наших крајева у највећој духовној револуцији човечанства. Крстобразна меморија и тајанствене златне плочице јудео-хришћанске секте ископане прошле године у Виминацијуму, ранохришћанска гробница са уникатним фрескама откривена прошлог месеца у Сирмијуму, само су последњи у дугом низу значајних миљоказа на главном путу ширења хришћанства с Блиског истока.
Они откривају да се у доба позне антике млада религија још недефинисана стриктним канонима ширила преко многољудних, богатих и развијених источних провинција Римског царства ка централној и западној Европи, где су економија и цивилизација посустајали.
– Балканско полуострво је од апостолских времена било мисионарски простор јер је хришћанство религија градова. Проповедало се у градским срединама, где је живело највише људи, зато су свети апостоли из Мале Азије дошли прво на густо насељени југоисток Европе – објашњава протојереј-ставрофор проф др Радомир Поповић, стручњак за рано хришћанство. – Преко Балканског полуострва које излази на Средоземно море, водили су најважнији путеви из средње Европе у Азију, Блиски исток и Северну Африку. Апостоли и њихови ученици проповедали су у метрополама на тим путевима.
Археолози откривају да се први хришћански храмови нису налазили само у великим градовима на Балкану, какви су били Наис и Виминацијум, већ и у данас ишчезлим метрополама. Једна од њих је недавно откривен у густим шумама села Губеревац, под Парцанским висом, између Барајева и Сопота. Археолози Народног музеја у Београду су у дивљој природи пронашли велику гробницу недалеко од остатака цркве с мозаиком, која је део огромне слагалице ширења хришћанства у Европу.
Наиме, украс је идентичан онима којима су први хришћани украшавали храмове у највећим градовима тога доба: Сирмијуму (једна од четири престонице римског Царства) и у Аквилеји на северу Италије, трговачком мегалополису из кога је хришћанство запљуснуло Запад. У Србији се тада налазила рударска престоница царства, одакле је долазило највише сребра и олова, открили су за „Новости“ археолози Народног музеја у Београду и одвели нашег репортера да види остатке масивних зидина усред шуме под Парцанским висом, данас обрасле густим жбуњем и пузавицама. Мозаици у храму су највероватније место на којем су проповедали апостолски ученици, мада је то тешко замислити.
– Ако би се вратили времепловом у доба процвата царских рудника на овим просторима, не би затекли ниједно дрво. Данашња Шумадија тада је био голет завијена у густи дим топионица, где се добијало олово и сребро. Изнад се дизао велики град, с великом касарном и центром рудничке админстрације. У подножју су била насеља са десетинама хиљада рудара, занатлија, трговаца. Цела Мачва и Посавина су производиле храну само за овај царски рударски дистрикт. Такво место је било идеално за ширење хришћанства – објашњава археолог др Адам Црнобрња, музејски саветник Народног музеја у Београду.
У шуми на врху Градиште он нам је показао остатке велике цркве у којој су откривени мозаици идентични онима у италијанској Аквилеји.
– У питању је зграда која је имала јавну функцију пре него што су је хришћани купили и претворили у цркву. То је био уобичајен процес, већина базилика су претходно биле покривене тржнице које су потом преуређене у храмове. Овај простор тек треба да се истражи, тај посао ће трајати дуго с обзиром на значај рудничког дистрикта и број људи који је овде радио и живео – каже др Црнобрња.
ВИМИНАЦИЈУМ – РАЗЛИЧИТА ВЕРА, А ЉУДИ СЛОЖНИ
Невероватна открића широм Србије откривају потпуно нову слику развоја и ширења раног хришћанства, као и обичаје верника. У Виминацијуму је доказано да су хришћани и многобошци у почетку мирно живели и сахрањивали се једни крај других, да уопште није било анимозитета међу њима! Прошлогодишње откриће подземне меморије открива да су у то доба овакве гробнице биле и храмови, којима је светост давао угледни покојник. Храм се налазио потпуно под земљом и силазак је симболизовао улазак у загробни свет, што подсећа на паганске обичаје, али налази археолога несумњиво указују да су ту сахрањени хришћани.
