Прочитај ми чланакМеђународни празник рада - Први мај биће обележен данас широм света, као и у Србији, у знак сећања на дан када су радници у Чикагу штрајком и протестима почели да се боре за осмочасовно радно време.Празник подсећа на 1. мај 1886, када је више десетина хиљада радника у Чикагу изашло на улице захтевајући боље услове рада и осмочасовно радно време.
Организатори протеста су захтеве претходно упутили послодавцима и властима тражећи да их испуне до тог датума.
Као одговор, уследила је репресија, а у сукобима са полицијом било је жртава и рањених на обе стране.
Исход је био да су седморица синдикалних активиста осуђени на смрт.
Други конгрес Радничке интернационале је одлучио да се од 1890. године, 1. маја широм света одржавају масовне манифестације, демонстрације и штрајкови, као један од видова класне борбе, што је до краја 19. и почетком 20. века добило масовне размере.
Први мај у Србији обележен је први пут 1893. године протестним скуповима у Београду.
Првомајске прослава у сеоским срединама у Србији почеле су најпре у селу Дубона, код Младеновца, две године касније.
У Србији и региону временом је постао обичај да се тог дана у зору излази на Првомајски уранак у природу.
Празник рада је током дугог послератног периода, најмасовније обележаван у социјалстичким земљама, када су одржаване параде и сличне манифестације.
Последњих година, првомајски протести поново добијају видове протестних окупљања незадовољних радника, чији положај, због економске кризе, постаје све тежи.
ОВО СЕ НЕЋЕ ДОПАСТИ ВУЧИЋУ! https://t.co/PK69Me7Ja3
— СРБИН инфо (@srbininfo) April 30, 2017
Први мај – између борбе за право на рад и боље услове рада
Крупне промене у свету драстично утичу на положај радника који данас живе у неизвесности и страху од губитка посла, због чега се њихови захтеви за већим платама и смањењем неједнакости све слабије чују.
За раднике широм света и овог 1. маја 2018. године актуелна је порука с краја 19. века о три осмице – осам сати рада, осам сати одмора и осам сати слободног времена, које би требало да укључи и време за образовање, културу, дружење, социјалну и политичку партиципацију.
– Једна од тих осмица – осам сати слободног времена – доведена је у питање, што је јасно ако се погледа положај запослених у медијима, страним банкама, трговини – каже професор Факултета политичких наука и председник УГС Независност Зоран Стојиљковић.
Посао је несигуран, нема бенефита који омогућава стабилан радни однос, кредита, позајмица, инвестиција, а радници, да би преживели, морају да раде на неколико радних места, каже он у разговору за Танјуг.
– Права слика ситуације је нешто што је један шведски социјалдемократа рекао седамдесетих година – можете као запослени да имате стан, скромну кућу, сопствени аутомобил, да додамо томе и плазма телевизор, а да се једнако ништа не питате, да будете невидљиви као плебс за време Римског царства. Оквир је промењен, технологије, покретљивост, али се ваш глас готово једнако не чује – наводи Стојиљковић.
Каже да радници у 2018. години свуда у свету, па и у Србији, пре свега треба да изложе захтев за већим зарадама и мањим нејаднакостима.
Наглашава да је и Србија земља у којој су разлике између најбогатијих и најсиромашнијих огромне, у којој се мало одваја за социјалну зашиту угрожених и где је четвртина грађана испод линије сиромаштва.
– У таквој ситуацији нема елеменарних социјалних и политичких права која се дају реално остварити – наводи Стојиљковић.
Каже и да терет кризе мора да се поднесе у складу са економском и социјалном снагом и да у Србији коначно мора да буде уведен приступ квалитетном образовању, здравственој заштити и могућности запошљавања.
– Ми, као грађани и запослени, не смемо да будемо слабији од корпоративног капитала и тајкуна, морамо да будемо препознати, да покажемо да имамо снагу – каже он.
Стојиљковић, међутим, истиче да су радници у Србији ограничени страхом од губитка посла и било какве плате и да се њихов глас зато слабије чује.
– На југу Србије се плате од 200 евра сматрају премијом и добитком у односу на оне који су у још горој егзистенцијалној ситуацији. Зато је потребна промена система, политички захтеви без социјалних неће дати нарочите ефекте – каже Стојиљковић.
Он наводи да без социјалне кохезије и инклузивности, као и снажне регулаторне улоге државе која антимонополским законодавством обезбеђује да сви раде под истим условима, нема већих зарада и бољег стандарда радника.
Економиста и сарадник Института друштвених наука Данило Шуковић у разговору за Тањуг каже да се на глобалном плану дешавају крупне промене које се драстично одражавају на положај радника и радничке класе у свету, а да су два главна фактора глобализација, раст светске трговине и технолошки развој, због којег се смањује број радника у фирмама.
– Давно је прошло време када је радник или било који запослени могао да рачуна – једном запослен увек запослен. Радници морају да се сналазе, да се помире са тим да нема сталног посла, већ да у току живота по неколико пута морају да мењају занимање и раде неколико послова да би обезбедили своју егзистенцију – каже он.
Истиче да је дошло до великог социјалног раслојавања и великих економских неједнакости, да су разлике између богатих и сиромашних постале огромне, а да средња класа свуда у свету запада у све тежу позицију.
Каже да би радници требало да се боре за то да им се у случају губитка посла обезбеди бољи социјални положај, услови да лакше нађу посао, да се преквалификују и буду прилагодљивији на тржишту рада.
– Боримо се и за боље услове рада и за право на рад, јер радници више не могу да казу да ће, ако су се негде запослили, радити ту до краја живота – казе он.
Оцењује да је ситуација на тржишту рада у Србији врло тешка, да су радници принуђени да прихвате све услове, да су незаштићени, запошљавају се на црно, без осигурања и још много штошта.
– Србија мора да сагледа тај проблем до краја и да све институције, почев од синдиката, државе, раде на томе да радници могу да остваре своја права, да не буду злоупотребљени као што су сада – каже он.
Он истиче да послодавци, а и многи страни инвеститори, користе слабу позицију радника и експлоатишу га на суров начин, чему би држава морала да стане на пут, будући да су угрожена основна људска права.
– У том случају институције у Србији морају бити јаке и слободне да се боре за то, јер нисмо решили проблем тиме што смо довели неког инвеститора, дали му јефтину радну снагу. Најважније је да се људи запосле на цивилизован начин, како се то ради у свету – навео је он.
Каже да је актуелни Закон о раду доста либералан, те да није у њему проблем, већ у слабости институција које не штите раднике.
У развијеном свету није трагедија изгубити посао, јер постоји надокнада, која траје шест месеци, годину дана, а радници у међувремну нађу други посао и проблем је решен, али је кључ у томе да сви радници морају бити спремни на то да мењању занимање, да ослушкују шта тржиште тражи и да стичу та знања – навео је он.
Каже да се глас радника мање чује, због високе незапослености и уступака инвеститору.
– То је угрентан проблем у Србији и то може да буде и фактор социјалне нестабилности – закључио је он.
