ДАНИЛО ТВРДИШИЋ: О Дверима или од Владике Николаја до Николе Макијавелија

22:38 08.06.2016.

Уздржавао сам се од јавних коментара на тему странке Двери, јер нисам желео да у узаврелој предизборној атмосфери својим јавним ставом према једној опозиционој странци у предизборно (не)време будем етикетиран као неко ко „ради“ у корист Вучића, Паровића, Шешеља или неког трећег.

У Србији Илије Чворовића из „Балканског шпијуна“, поготово у време предизборних кампања, преовлађује устаљени клише да свако ради за неког и да нема никог у политици ко не ради за неког.

О АУТОРУ

Данило Тврдишић је био члан старешинства Двери до јуна 2015.

Сачекао сам да се слегну емоције које су се распламсале после разлаза који се пре годину дана десио међу нама који смо до тада стварали и водили Двери.

Међутим, избори су се завршили, нова Скупштина се конституисала, а одређени поступци и намере добиле су на политичкој „читљивости“.

Двери су преко ноћи постале све супротно од онога за шта су се претходних петнаест година залагале.

Од надстраначког Покрета без култа вође постале су саставни део класичног страначко – паразитског система са све култом недодирљивог политичког „месије“.

Када са позиције члана старешинства у тадашњем Покрету Двери нисам успео да спречим изневеравање основних начела и идеја на којима се покрет заснивао, исти сам напустио.

Како у пракси изгледа мењање ставова због прагматичних циљева?

Изгледа тако да је геј парада у једној емисији постала „небитна и неважна“ тема (што је у сагласности с новом страначком доктрином) (1), али је геј парада у истој емисији представљена и као почетак марша кроз институције (2) и означава много озбиљнији, дубљи и вишеслојнији проблем (што је у складу с познатим дотадашњим дугогодишњим ставом).

Дакле, ова два става логички се потиру. Не може и једно и друго.

На сличан начин се, логиком политичке „перестројке“, одиграла и промена раније дефинисане политике према Русији јавним и ничим изазваним одрицањем од русофилства (3) која се затим претворила у близнакињу Коштуничиној политици војне и политичке неутралности. Политика неутралности сама по себи не мора да буде спорна, али је спорно тврдити да се политика Двери према Русији није променила, ако се има у виду да је ранија политичка агенда била – оштро против неутралности.

Истовремено, чак је и омражени НАТО пакт преко ноћи постао партнер са којим се може сарађивати.(4) .

Изборна крађа, „Бесплатна“ вечера и нови ДОС

Утисак губљења политичког компаса наставио се и кроз организацију заједничког протеста са Чедом, Чанком, Пајтићем, Радуловићем Тадићем и – ЛГБТ организацијама. Чак се и амерички амбасадор Скот потрудио да Двери пређу изборни цензус. Оно што је 2015. године изгледало као научна фантастика, (сарадња Двери са Чедом, Тадићем, ЛГБТ организацијама уз подршку америчког амбасадора) већ 2016. постало је стварност. Зарад „вишег“ циља, односно зарад уласка у Скупштину или власт, Дверима је свака помоћ постала добродошла.

Посебно у очи пада сарадња са Борисом Тадићем и то ни мање, ни више, него по питању изборне крађе. Запањујуће је било гледати у истом строју Двери и Бориса Тадића, јер управо су Двери 2012. подигле тужбу против Бориса Тадића (5) као „организатора удруженог злочиначког подухвата“ и – крађе на изборима! На скупу против изборне крађе од 17. маја 2012. Бошко Обрадовић је носио лутку Бориса Тадића у пругастом затворском оделу. Ове 2016. са истим Тадићем је раме уз раме у заједничком фронту против наводне изборне крађе. Како назвати овакво понашање?

Политичко искуство нас учи да непринципијелност, губљење политичког идентитета, са једне, и улазак у дужничко поверилачки однос за учињене услуге, са друге стране, иду у пакету. У политици нема бесплатне вечере. Врло брзо ће се, дакле, потврдити колика је цена добијеног цензуса. Остаје да се види да ли ће се испостава рачуна са каматом десити приликом усвајања новог устава, доношења закона о легализацији геј бракова или формирањем новог ДОС-а?

Узгред, очигледно да је матрица деловања новог ДОС-а остала иста као у времену када је рушен Милошевић. Уместо Милошевића данас је Вучић „страшило“ које под истом капом и режијом окупља Чеду, Санду, Чанка, Пајтића, Радуловића, ЛГБТ организације, паткицу и – Двери. Већ виђено.

Политика и морал: преузимање политике да циљ оправдава средство

„Катарза“ у политици се увек дешава у име неког „вишег“ циља. Да ли је тај циљ цензус, улазак у власт или „светла“ европска будућност мање је битно од чињенице радикалне промене унутрашњег устројства, политичког курса а самим тим и целокупног идентитета.

У том смислу политички је легитиман и став који су Двери прихватиле, а који оправдава коришћење свих средстава за постизање одређеног политичког циља (као што је нпр. поменуто прихватање подршке Бориса Тадића и америчког амбасадора у циљу преласка цензуса или прихватање позива од стране Александра Вучића у вези формирања нове владе свега неколико недеља после оптужби за изборну крађу).

Међутим, усвајањем сувог политичког прагматизма за свој нови идентитет недопустиво и лицемерно је говорити о „Светосавској филозофији живота“ (6), говорити о „моралу, части и поштењу“ у политици (7). Јер када политика ситуационог морала превлада (о чему претходни примери говоре), онда је поштеније и доследније позивати се на Макијавелија као узора, а не на владику Николаја Велимировића. Јер Владика Николај сведочи да је недопустиво постојање двојног морала(8), односно паралелно функционисање једног морала који важи у политици, а истовремено постојање другог који важи у приватном животу. То се зове лицемерје.

Дакле, лицемерно је даље заклањање иза Светог Саве или Богородице (која је чак стилизована на страначком грбу Двери), а у пракси прихватати филозофију да циљ оправдава средство.

Србија међу балконима – од балкона Народног позоришта Вука Драшковића до балкона РИК-а Бошка Обрадовића

Није ово први пут од почетка вишестраначја у Србији да присуствујемо пресвлачењу идејно политичких дресова и преузимању дијаметрално супротних ставова.

Фото: Танјуг – Владимир Димитријевић

Сетимо се само до тада непојмљиве сарадње Дачићевог СПС и демократа након изручења Слободана Милошевића Хагу.

Или преваре која је кренула са балкона „Народног позоришта“ и конвертирања Вука Драшковића из националисте у водећег аутошовинисту.

Да ли је, две и по деценије после балкона Народног позоришта Вука Драшковића и шеснаест година после ДОС-а, са балкона Републичке изборне комисије Бошка Обрадовића, кренула нова политичка превара и – нови ДОС?

Остаје, дакле, да се види који су прави разлози идејне и политичке метаморфозе која се одиграла у Дверима.