Прочитај ми чланакЖељко Пантелић, тадашњи новинар РТС-а, а данашњи уредник спољне политике у Недељнику, сећа се кобне ноћи која је унесрећила 16 породица и која се нашла тек у 17. минути вести.
Био сам те априлске ноћи, пре петнаест година, у згради телевизије, када је 16 радника РТС-а изгубило живот због политичке логике Милошевићевог режима и лицемерја које прати све који су по професији „патриоте“. Нерадо о томе причам и пишем, јер и данас осећам стид што нисам имао храбрости да 23. априла 1999. године, само 13 сати после бомбардовања РТС-а, прекинем вести које сам читао уживо, јер сам уместо о трагедији 16 породица декламовао разне идиотске поруке подршке месних заједница и фантомских удружења грађана Слободану Милошевићу, пошто је неко од његових сатрапа, са два дана закашњења, схватио да је бомбардовање званичне резиденције председника једне државе покушај атентата, без обзира што смо сви знали да он није био у Ужичкој.
Нису им били довољни припремљени изливи љубави према „гробару“ српске данашњице и будућности, већ су ми у току вести додавали и тек пристигле факсове, није било потребно да их уредници редигују, центар одакле су слани је био добро проверен. У мени је растао бес, у земљи у којој је тиранија свакодневица, побуна је обавеза. Тек у 17. минуту вести РТС-а у 15 часова прочитао сам вест о страдању радника РТС-а, вест са којом су почињале све информативне емисије на било којем делу земаљске кугле тог дана. Али не и у Србији, где је Милошевићева бесправно узурпирана вила била важнија од живота људи које и данас са великом неправдом квалификују као новинаре, а нико од погинулих то није био. Због тога је злочин над њима, за који је много одговорнији Милошевићев режим него НАТО, још већи.
Кад сам изашао из студија тадашњег „Трећег канала“ у Сава центру, одакле се тог дана емитовао информативни програм РТС-а, одлучио сам да напустим Србију. Стид и кукавичлук се лакше подносе са удаљености, из туђине. Нисам имао храбрости да прекинем вести тог априлског дана, али сам у надобудности својственој адолесцентима први избацио Републику Српску и РСК из временске прогнозе ударног Дневника РТС у 19.30, било је пролеће 1994. године. Није то био политички чин, ма какви. Радило се о недостатку времена. Једноставно, за временску прогнозу у Дневнику сам имао минут и 20 секунди. Док кажете какво ће бити време у тадашњој СР Југославији, те на „нашем“ приморју, затим Београду, за РС и РСК остане само једна реченица, а ретко када су небеске прилике идентичне над Книном, Бања Луком, Белим Манастиром, Палама и Требињу.
У ишчекивању да примим похвале за нови стил презентовања временске прогнозе у стилу Френсиса Вилсона, презентера британског Скаја, видео сам како улеће у деск Момчило Грубач, тада нераздвојни узглавник ондашњег главног и одговорног уредника Драгољуба Милановића.
„Да ли си ти нормалан, знаш ли шта си урадио, шеф ти је рекао одмах да дођеш код њега у канцеларију“, зајапурио се сав распојасан Грубач. Онда је кренуло рибање, типа да ли сам нормалан, ем у Дневнику не сме да се спомене Република Српска (тада је Милошевић глумио миротворца па је увео санкције, још жешће од оних које је УН увео Србији) ем је више нема ни у временској прогнози.
Тек у 17. минуту вести РТС-а у 15 часова прочитао сам вест о страдању радника РТС-а, вест са којом су почињале све информативне емисије на било којем делу земаљске кугле тог дана. Али не и у Србији, где је Милошевићева бесправно узурпирана вила била важнија од живота људи…
Пошто је утврђено да нисам „избацио“ РС из временске прогнозе зато што сам дословце тумачио Милошевићеве санкције Радовану Караџићу, нити из неког другог политичког разлога, већ из „професионалне“ ревности, нисам добио отказ, али сам уместо да постанем српски Френсис Тревор, прекомандован у спикере а касније сам преко емисије „24 часа у свету“ стигао до спортске редакције.
Неколико дана пре почетка бомбардовања, готово у зору ме је звала мајка из Чачка, да ме обавести да је долазила војна полиција да ми уручи позив и да ме поведу на Косово, где је била стационирана јединица у коју сам био распоређен.
Тако сам се у марту и априлу 1999. године нашао у апсурдној ситуацији: свакодневно сам одлазио на посао у РТС а преостало време као крио се од војне полиције. Да се разумемо, нико нас није терао да идемо на посао, нити је било неопходно да нам пишу писма упозорења шта ће се догодити ако не будемо извршавали своје радне обавезе. То се подразумевало. Већ после неколико дана бомбардовања, после почетног шока, ушло се у рутину ратног стања. Врло брзо ништа више није саблажњивало нити остављало јаке утиске, напротив, најснажније реакције у којима нисам знао да ли да се смејем или плачем, били су сирови материјали у монтажи који су показивали како браниоци мостова и других стратешких објеката са одласком телевизијских камера РТС-а брзо напуштају своје „положаје“, ваљда да се виде у Дневнику како су храбри. Врло ме је забављало и да гледам сиров материјал анкета по градовима из унутрашњости Србије, које су увек имале предност, пошто изјаве Београђана и Новосађана нису баш одисале жељеним патриотизмом.
Случај је хтео да ме у телевизијској мензи која се налази на последњем спрату зграде у Таковској, три дана узастопно, види помоћник шефа деска Спаић којем се после трећег сусрета „упалила лампица“.
„Знаш шта, ми смо врло танки с мушким спикерима, нема ко да ради ноћна дежурства, једва се крпимо, мораћу да кажем Комракову (тадашњи главни и одговорни уредник РТС-а) и Војводићу (шеф деска информативног програма) да те вратимо код нас да читаш вести. Рат је, сада је информативни програм најважнији, а када се све ово заврши, сви ћемо се вратити у своје матичне редакције“, рекао ми је Спаић.
Прве недеље сам радио у свим сменама, а онда сам закован на ноћна дежурства, почетно сваке друге ноћи а затим сваку ноћ. Није било лако задржати озбиљност, прибраност и миран тон током читања вести са свим сочним придевима и атрибутима намењиваним челницима НАТО, кључних држава Северноатлантске алијансе и њиховој агресији на Милошевићеву Југославију. Вести су на све личиле осим на вести. Шест од седам последњих ноћи пре бомбардовања зграде РТС-а, провео сам читајући вести, пошто је интерни договор био да колегинице, кад год је то могуће, не раде ноћу.
Иако је било познато да нисам делио ставове Милошевићеве политике и да сам учествовао на свим протестима против власти током ’90-их, било би погрешно рећи да сам по казни био остављен као „глинени голуб“. Био сам ситан играч и професионално сам обављао свој посао, што је било довољно да прођем незапажено.
Атмосфера током ноћних дежурстава је била поприлично мирна и монотона, па смо често шетали по двема зградама, једни до других, прекрајајући време разговорима у паузи између два издања вести. Било је много црног хумора у том дангубљењу, а и чињеница да сам данас још увек жив понекад звучи тако, јер сам најчешће те вечери проводио у шминкерници, омиљеном месту спикера и водитеља и у соби где је седео Славиша, са којим сам се дружио из времена док смо радили заједно у емисији „24 часа у свету“. И шминкерка Јелица и Славиша су те ноћи погинули.
Једини кризни моменат, или ако хоћете колективни напад панике током ноћи које су претходиле удару пара „томахавка“ на техничко срце РТС-а, догодио се два дана пре те несрећне ноћи, када је бомбардована бивша зграда Савеза комуниста Југославије на Ушћу, где су се тада налазиле „јуловске“ телевизије Пинк и Кошава. Ситуација је била толико напета да је то био једини тренутак, без обзира што су се циљеви НАТО-ових бомби све више приближавали РТС-у, када је постојала могућност да сви напустимо објекте у Абердаревој и Таковској а да емитовање програма буде настављено са предвиђених локација у случају ратне опасности. Дежурна уредница Сузана Гвозденовић је била упадљиво узбуђена.
„Ми смо следећи, сваког момента могу да нас гађају“, непрестано је понављала додајући да би сви требало да изађемо из зграде. Изгледало је као да је она једина луцидна особа у простору док смо је сви остали гледали као да смо хипнотисани зомбији. Када је прошло неколико минута шока, све се вратило, условно речено, у нормалу. Једни су наивно веровали да ће нас неко или нешто спасити, да ће нам рећи у „минут до 12″ да се склонимо, други су користили разум тражећи све логичне мотиве зашто не би требало гађати зграду телевизије. Припадао сам другој, мањој групи, и моји разлози су били толико добри колико и наивни. Уверавао сам себе да је много корисније за НАТО да поруши све репетиторе, да угаси сигнал РТС-а на сателиту, сводећи националну телевизију на ниво локалне ТВ станице која се не види даље од Бановог брда.
Ништа на нас није деловало довољно упозоравајуће, довољно освешћујуће, сви смо, као стадо, долазили и одлазили на посао. Чак ни када су испразнили возни парк испред Таковске и Абердареве, за режим су аутомобили важнији од људи, и поставили кола Хитне помоћи и ватрогасаца, није било довољно алармантно за нас. Та ноћна дежурства су нас у неку руку и штитила од колективног милошевићевско-марковићевског лудила које је узимало маха. Међу бројним Тенардијеима српског новинарства, какве ни бритки ум Виктора Игоа не би могао да опише, попут директора Милановића, главног уредника Комракова, шефа деска Војводића, ипак је најмизернији била Татјана Ленард која је неколико дана раније снимила поруку у којој је пркосно поручила Хавијеру Солани, Билу Клинтону и другим „зликовцима“ да она чека бомбе на свом радном месту. Наравно, нико од њих, као ни аутори тог кретеноидног говора, нису били ни претходне а ни те ноћи у згради РТС-а када је бомбардована. Штавише, како би падао мрак сви ти Тенардијеи су се држали подаље од Абердареве, спремни да као лешинари долете када прође опасност.
Стицајем околности те кобне ноћи колега Бобан Ковачевић и ја смо се поделили да он чита вести на парне а ја не непарне сате, с обзиром на то да смо претходне ноћи направили обрнут распоред. Прочитао сам вести у један по поноћи и размишљао сам шта да радим до пола три када је требало да добијем прву верзију вести за три и почнем да их ишчитавам. Нисам имао никакав предосећај да заједно са осталим колегама као „глинени голуб“ плешем по зиду смрти ходајући кроз зграде у Таковској и Абердаревој. Премишљао сам се да ли да останем мало у шминкерници и да трачарим са Јелицом или да скокнем до Славише, или да читам текстове које сам скинуо са сајтова америчких и британских новина. На крају сам се определио за последњу опцију и сео у деск, тачно преко пута Ангелине Вучић, мајке Александра Вучића.
Четири дана касније напустио сам Србију и од тада долазим само у посете. У Абердареву сам од те трагичне ноћи ушао само једном, да узмем радну књижицу у којој је писало да ми је радни однос са РТС-ом престао 20. априла 1999. године, три дана пре бомбардовања РТС-а!
Ништа није најављивало трагедију, није било предзнака, гласова, нервозе, нико се није чудно понашао. Није нас чак алармирало ни то што су дописници ЦНН-а и других страних телевизијских кућа престали да долазе у РТС да монтирају своје прилоге и да их шаљу у матичне редакције. Нисмо схватали да је то затишје пред буру, у нашем зборнику знакова тај мир и тишина нису имали одговарајуће значење. Почеле су вести у 2, нико од нас то није гледао и слушао у деску, сви су били заузети својим мислима или неким другим послом. И онда, нешто као јак земљотрес праћен најстрашнији громом заљуљао је све што се налазило око нас укључујући и нову, тада још недовршену зграду РТС-а у Абердаревој. У тренутку који је трајао као вечност размењивали смо унезверене упитне погледе, а мени је прошло кроз главу како је чудно што ни један једини прозор стакленонг зида деска није пукао.
Колико нисмо имали представу шта се догодило, односно да ли је бомбардована телевизија или је бомба пала негде у близини, сведочи чињеница да смо сви кренули ка излазу у старој згради у Абердаревој који је био најближи, у ствари једини, јер су на нижим спратовима нове зграде радови били још увек у току, нису биле урађене ни степенице између првог и другог спрата. Тек што смо стигли до завоја у ходнику који је спајао стару и нову зграду у Абердаревој, били смо прекривени густим облаком дима из којег су почеле да се појављују колеге које су трчале из монтаже и мастера смештених у старом здању.
У том метежу, док смо стајали као у замци, јер једини излаз је био срушен и из тог смера је долазио дим који је засићивао све више ваздух прашином, неко је био довољно присебан да се сети да сиђемо степеницама докле се може низ нову зграду па ћемо видети шта даље. Тек касније ћу постати свестан да је било ко од нас, ко је био те ноћи у РТС-у, могао да се нађе у том делу зграде који је био бомбардован. То је била нека врста жиле куцавице, у којој су се спајали сви путеви из зграде у Таковској, студија у старој згради у Абердаревој и просторија још недовршеног новог крила где је већ била смештена редакција информативног програма. Ту је био и главни улаз у националну телевизију из Ташмајданског парка. Једноставно, где год си хтео да идеш кроз здање РТС-а морао си да прођеш кроз тај део.
Сјурили смо се низ нову зграду и будући да степенице између приземља и првог спрата нису још увек биле направљене, ми млађи смо скакали и онда се довијали на разне начине да спустимо и старије колеге и колегинице. Када смо изашли из „градилишта“ имали смо шта да видимо. Друштво одабраних политичара, министара, руководилаца РТС, чак и Жељко Ражнатовић Аркан, већ су били ту да изблиза верификују шта је било са људима који су остављени да погину, само да би еспесовско-јуловско-радикалски умови доказали колико је НАТО, што би они рекли, злочиначка, геноцидна, фашистичка, нацистичка, одвратна, безочна и шта све не, братија.
Док ми је пролазило кроз главу само да нађем неког ко има мобилни телефон, тада је то још увек била скупа привилегија, да јавим јединој особи коју волим да сам жив, набасао сам на генералног директора Драгољуба Милановића који ме је питао:“Жељко, шта се догодило“? Нешто сам му одговорио, не сећам се тачно, нисам осећао бес према њему и његовим наредбодавцима ни потребу да му то скрешем у лице, то ће доћи касније.
У гужви која се створила око РТС-а, појавио се и мој колега из спортске редакције Раде Поповић са којим сам делио политичке ставове и антирежимске погледе. Коначно сам њему могао да кажем шта сам заиста мислио и осећао. Тумарајући заједно да видимо ко је остао жив, срели смо оца Јелице шминкерке. Питао ме је као и све около да ли смо је видели, да ли знамо нешто. Његов поглед је био замагљен стрепњом, очајем и узнемиреношћу која је расла пошто нико није знао шта да му каже. Свако поновљено питање и одречан одговор гасили су и оно мало наде што је остајало. Који сат касније није било више ни наде.
Вратио сам се кући ујутро, само што сам заспао, зазвонио је телефон. Обавестили су ме да је редакција премештена у Сава центар и да дођем тамо. Када сам стигао, нешто испред поднева, видео сам Комракова и Милановића како седе у једној просторији, ћуте и гледају испред себе у празно одајући утисак површном посматрачу да су дубоко потиштени. Пало ми је на памет да је креатор јапанских камиказа адмирал Матоме Угаки, када је Јапан потписао капитулацију 1945. године сео у авион и сам постао камиказа. Кукавичке српске верзије Угакија нису имале достојанства ни да одрже дато обећање да ће чекати НАТО бомбе на радном месту.
На мене је дошао ред да читам вести у 15 часова. Најгорих 20 минута мог живота. Више од четврт сата сам читао оплакивања јуловско-еспесовских подружница над бомбардованом вилом на Дедињу и поруке подршке Милошевићу његовој храброј политици којом води Србију ка победи против Америке и НАТО-а. А вести о погибији наших колега нигде. У мени је само надирала жеља да кажем: па доста људи, да ли сте нормални, имате ли људскости у себи, мало стида, мало савести, било чега што из далека подсећа да смо хумана бића. Ништа нисам рекао, гутао сам кнедле, нисмо сви рођени да будемо хероји. Вест о трагедији мојих колега сам прочитао у 16. или 17. минуту.
Када сам изашао из студија у Сава центру, одлучио сам да одем. Четири дана касније напустио сам Србију и од тада долазим само у посете. У Абердареву сам од те трагичне ноћи ушао само једном, да узмем радну књижицу у којој је писало да ми је радни однос са РТС-ом престао 20. априла 1999. године, три дана пре бомбардовања РТС-а! Ето, дотле је ишла бестидност и безобразлук еспесовско-јуловско-радикалског режима, коју су многи данас заборавили у Србији.
Нисам био међу онима који су добијали од Милановића станове и кредите као накнаду за преживљено бомбардовање пре петооктобарског преврата, а нисам ни тужио РТС као што су то многи урадили после 5. октобра 2000. године, чак ни када сам видео да су ми дали ретроактивно „отказ“ три дана пре него што су ме оставили да погинем и присилили да читам глупости у Сава центру. Разлог је прост и налази се у једној италијанској изреци: не долази свако зло да би нашкодило.
