Прочитај ми чланакСрбија је проглашењем за земљу достојну учлањења у друштво земаља са фашистичким обележјима, испунила све услове за улазак у Унију цивилизованих народа Европе.
Прочитам податак да је Хрвата сваке године у Хрватској мање за целих деведесет хиљада људи и жена заједно са омладином. Сви одоше у неки бели свет трбухом за крухом. И, верујте ми, би ми жао. Па ако сви оду са киме ћемо се свађати, са киме надгорњавати. Нема вица у коме ми Срби нисмо изашли као победници.
СРБИЈА У ПАКЛУ: Кад ђаво на путу води https://t.co/k1iIibHgmz
— СРБИН инфо (@srbininfo) March 7, 2018
За који враг би сада у ресторану друштвене исхране гласно сркао супу кад више неће бити никог да оде у Загреб и првом суседу исприча:
– „А један го‘сн у Београду је так сркал своју бедну јухицу да сам бил принуђен прићи му и опоменути га. И знате ли, драги сусједе, кај ми је рекел? – „Ма терај се, бре, у три лијепе ваше“! – процеди сусед.
Зна човек шта је Западни Балкан у коме би Хрватска на сваки начин и уз познату помоћ да је лидер, а коме, срећом, не припада нити би то икад пожелела.
Кога би још могла засмејати законска одлука хрватског правосуђа о полузабрани употребе усташког поздрава „За дом спремни“! Ова се одлука, као и многа друга објашњења са те стране, у Србији преводи са: „мож‘ да бидне, ал‘ не мора да значи“ што, ипак, није згодно за поздрав.
Жао ми је и оног Сулејмана величанственог Угљанина који, ја тешких ли јада, од Србије није упознао веће зло. А тек колико сам се ражалостио када сам сазнао да је Бошњак. Па где баш то да изабере поред толиких могућности које му стоје на располагању. Могао је бити Сауди Арапин па да се вози у златном Ролс ројсу и да својим пацијентима вади само златне зубе. На страну што он тврди да је данас бити Бошњак у Санџаку исто као бити политички азилант који је пребегао из Либије у Сирију. Нема своју полицију, своју војску, нема ни химну, нема чак ни морнарицу, а о мору да и не причамо. Нема човек ни пас зашта да га угризе осим Босне. а страни посматрачи никако да дођу а имали би толико тога да виде.
Коме у Србији не би било жао ако којим случајем Нобелову награду за мир не би добила миротворна активисткиња по лепом и звучном имену са окусом Запада – Соња Бисерко. Жена која је, када је Милошевић изгубио од Коштунице, одважно саопштила радосну вест: „Изгубио је ратни злочинац, а победио фашиста“, заслужује, не само награду за мир, него, као додатак, и Нобелову награду за књижевност. Нико пре ње није у тако мало речи описао судбину целог једног народа.
Осим тога, ако нас изглед не вара, Соња је у време уласка ослободилачких немачких трупа у Загреб, морала бити узраста девојчице у зрелим годинама па се подразумева да је немачке војнике, за разлику од примитиваца из околине Крагујевца, сачекала са букетом цвећа и уздигнутом руком у знак поздрава. Ако би, којим случајем, ово била погрешна процена рока трајања Соње Бисерко, онда се поуздано може тврдити да није пропустила прилику да из свег гласа запева Danke Deutschland.
Нема речи којима би се могла описати велика жалост и голема туга за покрадене избору човеку, борцу за београдска грађанска права, који у неколико наврата такође непогрешиво потврди да је Србија дебело загазила у фашизам. И то баш на датум кога се радо сећа један београдски независни портал.
Када сам сазнао за то епохално откриће одмах сам са великим задовољством изгазио и у прах и пепео претворио сва одликовања и разне књижице мојих дедова, носилаца Албанске споменице, и по очевој и по бабиној линији.
И, наравно, по ко зна који пут, поново дебело погрешио.
Србија је заправо, проглашењем за земљу достојну учлањења у друштво земаља са фашистичким обележјима, испунила све услове за улазак у Унију цивилизованих народа Европе.
За Европу спремни!
