Прочитај ми чланакСелектор ватерполо репрезентације Србије или боље речено творац најдоминантније генерације у свету овог спорта Дејан Савић је аутентична и ретко занимљива личност, човек и стручњак мимо свих стандарда и клишеа, али није као многе његове колеге овисник од експонирања у медијима.
Зато је сваки разговор са освајачем свих могућих трофеја, а нарочито на теме без много додирних тачака са спортом, права привилегија. Као овај уприличен на Медиа Маркету, где је својом једноставном а опет харизматичном појавом једнако привлачио пажњу обичних посетилаца и угледних гостију наше и других редакција.
Као и увек, медији су у суштини средство обавештавања и оглашавања, али и средство искоришћавања и манипулације – рекао нам је селектор (у једном тренутку) олимпијског, светског и европског првака, победник Светске лиге и ФИНА купа на почетку мало другачије приче за Данас.
Да ли сте њихов пасионирани конзумент или сте од оних који се максимално клоне од информација из све несноснијег спољњег света?
– Некада сам био изузетни конзумент, али данас их више не користим ни у тоалету.
Када листате новине, претражујете портале и гледате телевизију шта обавезно прескачете, а шта Вам најдуже држи пажњу?
– Стално прескачем политику и политичка питања, а увек гледам културу и културне догађаје. Као и биоскопске репертоаре, мада њих могу да пратим и путем апликација мобилне телефоније. Волим фељтоне и занимљиве текстове, такође поновљене интервјуе озбиљних српских интелектуалаца који су умрли. Попут Иве Андрића и Меше Селимовића.
Успевате ли да своју децу заштитите од таблоидних садржаја и естрадних узора, на којима клинци данас одрастају? Каквим их вредностима учите?
– Покушавам, али искрено не успевам увек, јер је све доступно и на дохват руке. Ако ништа друго, нормалним разговором покушавам да им објасним шта је то исправно, а шта није. Што не значи да сам реалан родитељ. Време ће показати да ли сам био у праву или не. Углавном, у мојој кући су неке ствари цензурисане и дефинитивно не влада демократија.
Спадате ли у родитеље који својим потомцима желе што скорији одлазак из Србије, негде где сви имају макар приближно исте услове и шансе за успех, без потребе да буду „добри“ с неким, или ипак мислите да ће им бити могуће и овде искористити своје потенцијале?
– Желим својој деци срећно детињство које смо сви ми имали, али то је једноставно немогуће, јер се све променило. С друге стране, мислим да је искоришћавање те фамозне реченице „Радимо све за будућност наше деце“ неозбиљно, јер знамо да деца свих тих који тако говоре, једноставно, неће бити ту.
Када Вас странци питају зашто би требало да дођу или не дођу на ово наше парче Балкана чиме их намамите а чиме одбијете?
– Вероватно свим оним што је највише изрекламирано: добрим рибама, пљескавицама и ноћним животом. То је на жалост тако, иако мислим да имамо много веће квалитете и ширу перспективу, који могу да се прикажу, пре свега Европи, а онда и свету. А, то је, ако ништа друго слобода говора и пушења по кафанама. Ничим их не одбијам… Мислим да је долазак странаца изузетно потребан Србији, када ми већ не можемо у Европу.
Да можете шта бисте избрисали у менталитету нашег народа, а шта сачували као драгоцено благо?
– Сигурно бих сачувао је оно што нам сада највише недостаје и све више се губи, а то је достојанство. Живимо тренутно у 2017. години, а 2014. је почело обележавање стогодишњице од Великог рата, где су били изузетни интервјуи, чланци и пре свега серијали у вези тог догађаја. И онда смо утихнули. Иако мислим да је та 1914. изузетно битна за српски народ и његову будућност. Са друге стране се питам да ли је могуће да смо ми потомци тих људи. Оно што бих, такође, сачувао а тренутно је актуелно је наше писмо ћирилицу.
Ви још нисте дигли сидро, иако би другде могли боље да уновчите своје знање и успехе. Зашто одлажете одлазак преко границе? Логично би било да у неком тренутку преузмете неки клуб, а видите ли себе као селектора друге репрезентације?
– Треба бити реалан, моје сидро је тешко и навикнуто на целокупну свакодневицу коју имам у Србији. Једноставно, имам неке своје мотиве, жеље и пре свега циљеве овде. Али нећу да кријем или или да се правим да не бих могао или желео да једног дана будем тренер било ког клуба у иностранству или друге репрезентације.
Ватерполо је један од ретких спортова у којем се плански раду, барем на нивоу националних тимова. Отуда врхунски резултати у континуитету… И све то у средини где су толики алергични на реч систем или се праве да јој не знају значење, па мисле од данас до сутра. Осећате ли се зато понекад као Алиса у земљи чуда?
– Не, све се ради с планом, програмом и стратегијом. Али, исто тако сви који причају о неком СФРЈ систему у српском ватерполу нису у праву. Прилагођавамо се ситуацији и тренутном стању. Ми смо вам као позоришни уметници, увек гледамо да извучемо свој максимум, покушавајући да то ипак радимо по плану и програму. Ипак, увек постоји тај моменат импровизације.
Два пута сте добили признање за најбољег тренера на свету и оба их прихватили с реченицом „Има и бољих од мене“. Да ли је скромност прецењена или смишљено анатемизована врлина у време када се вредност људи мери количином њиховог успеха?
– У тим реченицама нема ни грама скромности, то је моје мишљење и уверење. И реалност, пошто су сви ти резултати нашег ватерполо Савеза и А репрезентације учинили да добијем ова признања. Не прихватам то, јер знам ко су мени најбољи тренери на свету. То су Вјекослав Кобешћак, Владимир Удовичић, Ратко Рудић… Дакле, не ради о лажној скромности, шта више ходам својим животом усправно и с великим поносом, само не желим никога да варам. А, недостаје ми оно о чему смо већ причали, а то је рад у иностранству.
Важите за врло самокритичног човека и не стидите се тога, шта увек збијате шале на свој рачун. Зар није популарније бити саморекламер? Ко или шта Вас држи на земљи?
– Живимо у изузетно критичном друштву у којем је мало ко самокритичан. У крви и традицији српског народа је да гледа у туђу авлију, уместо да прво почисти своју. И да жели да комшији рикне крава. Ја сам самокритичан и од оних који верују да прво мораш да прихватиш или направиш зезање на свој рачун да би онда могао другога да зезаш и „превариш“, на тај најлепши могући начин.
Има ли нешто што замерате себи као тренеру? Поготово из перспективе бившег играча.
– Хм, нисам никада размишљао о томе. Можда…. Не, не могу да одговорим на то питање. Не знам шта бих рекао.
Практично сте на почетку тренерске и селекторске каријере, а већ сте освојили све што се могло. Шта бисте још волели да урадите пре повлачења у пензију, једног дана?
– Да, што би рекли моји играчи, одиграм још једну игрицу. Да направим још неки круг. Јесам остварио све своје снове и циљеве, али увек сам био такмичар – нећу рећи спортиста, јер сам био играч а сада сам тренер – и као такав мрзим да губим. Толико да више мрзим да губим него што волим да побеђујем.
На шта сте поноснији, на силне трофеје са репрезентацијом и Црвено звездом или на то што ниједан играч који ти је прошао „кроз руке“ никада није рекао ружну реч за тебе, напротив, а увек буде оних који извисе за место на неком великом такмичењу или имају мању минутажу од жељене?
– То показује њихов слаб карактер, не причају зато што не смеју (смех). Шалу на страну… Никоме се не додворавам, ја сам и ја и покушавам да будем искрен и отворен према њима. Али, да се ради по мојим правилима.
Позната је Ваша алергичност на хвалоспеве, чак и када су заслужени. Ипак, има ли комплимената који Вас дирају у душу?
– Временом сам научио да се не обазирем на комплименте. Више сам окренутији критикама. И стручним и животним. Наравно, важно је ко, како и са које стране их каже. Нису сви позитивни и негативни коментари исти.
Успевате у исто време да будете неприкосновени ауторитет и „пајтос“ са екипом. Како? Када престаје шала, а када почиње озбиљан рад? И обрнуто.
– Све је то на ивици, где може да се поремети баланс. Ипак, мислим да имамо изузетан однос, који, мислим, не може још дуго да се промени . Узајамним поштовањем, договором, причом и придржавањем одређених правила, пре свега с моје стране, направили смо невероватну атмосферу. Наравно, увек постоје две стране и свака треба да држи до себе. Само, не тако буду супротстављене већ да бодре једна другу. Ја сам први који некада треба да обрати пажњу на понашање и не стидим се да то кажем.
Да ли сте први међу једнакима и у кафани, Вашем омиљеном амбијенту за опуштање? У правој кафани, како их Ви зовете, а не сликаоницама за друштвене мреже.
– Не разумем шта причате, не сећам се тога… (смех).
Има ли Вам равних за столом? Када би Вам аутор Данасовог кулинарског додатка тражио да саставите јеловник за наше читаоце како би он изгледао?
– Нема ми равних за столом, а бога ми нема више ни равних столова (смех). Шта бих послужио? Осмех! Код мене га увек има на менију, око мене све мање.
А, да сте рецимо члан комисије за додељивање назива летелицама Аир Сербиа с чијим именом бисте послали авион међу облаке?
– Ниједним. Мислим да је то депласирано и без везе.
Када бисте добили бенд или оркестар да Вам свира целу ноћ с којом би музиком или песмом почели, а с којом завршили провод?
– Почео бих са „До два коња“, а завршио са „Остани ђубре до краја“.
Постоји ли стих који најбоље описује карактер и живот Дејана Савића?
– Постоји, „Као ти и ја“, од Азре…. А, што ми нисте поставили питање „Шта би урадио да си председник?“
Изволите, слушамо одговор…
– Направио бих Шестојануарску диктатуру (смех).
