Прочитај ми чланакИдеја је била проста и страшна: услов да Немачка освоји источноевропско пространство које је желела етнички чисто јесте отимање хране са тог пространства (за прехрану сопствене војске и народа), које ће за последицу имати етничко чишћење. Тако је глад постала не само интегрални део немачких ратних планова већ је планирање глади постало претпоставка инвазије и суштински услов
Велики германски рајх, територија коју би обухватао да је Хитлер победио Велики германски рајх, територија коју би обухватао да је Хитлер победио. Фото: Wикипедиа/Хаyден120, Бундесарцхив
“Дер Хунгерплан“, што у преводу на српски значи “План глади“, био је план нацистичке врхушке Трећег рајха развијен током Другог светског рата. Његов главни пројектант био је Херберт Баке, доктор и јавни радник, СС-обергрупенфирер (чин еквивалентан генерал-потпуковнику), после 1942. министар исхране, а у последње две године рата и министар пољопривреде.
Докази указују на то да је до 2. маја 1941. године, месец и по дана пре него што ће трупе Вермахта прећи немачко-совјетску границу, план већ био у поодмаклој фази и спреман за претресну расправу између различитих министарстава Немачког рајха и Канцеларије за привреду Врховне команде Вермахта (нем. Оберкоммандо дер Wехрмацхт; скраћено: ОКW) на челу које је био генерал Георг Томас.
Хунгерплан је имао двојаку улогу и циљ. На састанку тог 2. маја на којем су присуствовали творци плана и стални секретари задужени за логистичко планирање инвазије на СССР, донета су два закључка. Прво, да рат може да се настави само ако се читав Вермахт храни из Русије у трећој години рата. Друго, да нема сумње да ће, ако буду узели из земље (СССР-а) све што им је потребно, од глади умрети десетине милиона људи.
Трупе Вермахта прелазе границу и улазе на територију СССР-а 22. јуна 1941. године. Фото: Wикимедиа Цоммонс/Wаралбум.руТрупе Вермахта прелазе границу и улазе на територију СССР-а 22. јуна 1941. године. Фото: Wикимедиа Цоммонс/Wаралбум.ру
Из записника са овог састанка види се да се друга тачка закључка посматра као логични и неизбежни развој догађаја.
23. маја смернице економске политике надолазеће инвазије настале у пољопривредном сектору Економског штаба Исток чији је челник био Ханс-Јоаким Рике недвосмислено кажу следеће: “Многе десетине милиона људи у овој земљи ће постати вишак и умреће или ће морати да емигрирају у Сибир. Покушаји да се та популација спаси од смрти изгладњивањем […] онемогућава Немачку да издржи до краја рата“.
Другим речима, не само што је глад постала интегрални део немачких ратних планова већ је планирање глади постало претпоставка инвазије и суштински услов. Немачки планери су веровали да без глади као последице немачки напад на СССР не може да успе јер СССР нема довољно железничких капацитета и путне инфраструктуре, а Немци немају довољно нафте, да би храна могла да се доставља из других крајева; шта више, Немачка није могла да прехрани толику велику сопствену мобилисану војску без украјинског жита.
Вишак жита који су Немци очекивали да ће извући из Украјине требало је да реши и проблем самодовољности Немачке, односно, по речима самог Хитлера августа 1939. године, “како нико не би могао да их изгладни као у прошлом рату”, мислећи на Први светски.
Украјинско дете гладује 1921. године. Након Првог светског рата на који се надовезао Руски грађански рат, завладала је глад која је однела милионе живота. Фото: Wикипедиа/Богомолов.ПЛУкрајинско дете гладује 1921. године. Након Првог светског рата на који се надовезао Руски грађански рат, завладала је глад која је однела милионе живота. Фото: Wикипедиа/Богомолов.ПЛ
Међутим, проблем је био што Украјина и док је била под пуном контролом Совјетског Савеза није производила довољно жита за извоз; само десетак година раније Стаљинова брутална отимачина жита од популације ради извоза однела је скоро пет милиона живота у Украјини и југозападној Русији (зато бољшевици и нису баш имали морално право да приговарају нацистима због њихових злочиначких планова; шта више, управо су због Голодомора – како Украјинци и историчари називају ту глад из 1932-33. године – обични Украјинци немачке војнике лета ’41. дочекали као ослободиоце од комунистичког терора).
Да би заграбили довољно жита за прехрану Рајха, Немци су морали да униште оне делове украјинске популације које су сматрали за вишак сам по себи (Јевреје и становнике великих градова који уопште нису добијали храну, попут Кијева), затим су морали да драстично смање следовања хране за мање украјинске градове, и да смање количину хране коју сме да једе сеоска популација.
Ово се уклапало у Бакеу представу о вишку популације у Русији коју је процењивао на 20 до 30 милиона. Кад кажемо вишак мислимо вишак: Баке је мислио да Русија има 20-30 милиона људи више него што би требало. На руку је Немцима ишла индустријализација која је многе совјетске грађане пребацила у градове и тиме олакшала посао са изгладњивањем.
Убијање Јевреја од стране СС Ајнсацгрупена у околини Кијева. Фото: Wикипедиа/Хисторицал Арцхивес ин WарсаwУбијање Јевреја од стране СС Ајнсацгрупена у околини Кијева. Фото: Wикипедиа/Хисторицал Арцхивес ин Wарсаw
То се савршено у уклапало у остатак нацистичког плана за Источну Европу, тзв. Генералплан Ост односно Општи план за Исток, по коме би источна граница Великонемачког рајха била на Уралу, југоисточна на Црном мору, Криму и Кавказу, а северна на обали Балтичког мора. То би биле границе “лебенсраума”, животног простора како га је замислио Адолф Хитлер, са којег би се почистили Словени а населили Немци у “идиличним” малим селима и варошима.
Не само Руси, већ и Литванци, Летонци, Естонци, Пољаци, Украјинци и Белоруси, да не причамо о Јеврејима, једноставно би нестали. Наша судбина вероватно не би била много другачија, пошто се усташе уз помоћ Немаца не би либиле да нас све потамане ма колико им деценија било за то потребно. А да је Немачка победила (срећом није!) не би имао ко да их заустави.
Током рата, Хунгерплан је почео да се остварује: у периоду 1941-1944. године процена је да је 4,2 милиона совјетских грађана умрло од глади захваљујући деловању немачког окупатора. Од 5,7 милиона совјетских ратних заробљеника који су пали Немцима у шаке између јуна 1941. и фебруара 1945. године, 3,3 милиона је умрло од глади; 2 милиона је умрло у првих осам месеци рата.
Ипак, план је доживео неуспех упркос огромном броју жртава. Немци нису имали довољно људства да спроведу све у дело и изврше потпуну блокаду доставе хране у совјетске градове; велику штету јесу причинили али чињеница да Словени и даље живе на Истоку говори довољно за себе. Са друге стране, успели су да заузму житницу, да у доброј мери нахране своју војску и народ, и да изазову глад на територијама под контролом Совјета, посебно у Лењинграду где је током опсаде умрло милион људи.
Премда на другим ратиштима није постојао овакав план масовног убиства с предумишљајем, храна се и другде отимала; отимала се из Југославије, отимала се из Француске, а у Холандији је 1944. године 22.000 људи умрло од глади након што су Немци ударили ембарго за пренос хране на ту територију због штрајка железничара који је имао за циљ да помогне савезницима који су се већ били искрцали у Нормандији.
Ето, стицајем околности текст ћемо завршити дигресијом, јер док смо ми овде пуцали и клали се (углавном међусобно и мимо Немаца), они су штрајковали за победу Савезника. Звучи смешно а свакако није јуначно; сада се вероватно смејете и називате их свакаквим погрдним именима. Али, колико је њих умрло, а колико нас? И да ли сећамо сопствене пословице: ум царује – снага кладе ваља?
