Од 2001. и првенства у њеном родном граду почиње један нестваран низ за наше Делфине.

Много је занимљивих прича у Будимпешти, где се тренутно одржава Европско првенство за ватерполисте, а једну од њих открива нам Ксенија Хари, девојка из Мађарске, чија је мајка нашег порекла. Српство породице Вукајловић траје вековима, што Ксенија поносно истиче.

– Ми смо пореклом из Србије. Са великом сеобом Срба, 1690. године моја породица је дошла ту. Чувамо традицију и веру. На 60 километара од Будимпеште је српско село са нашом црквом и око 300 Срба. Ту су се моји преци доселили.

Нажалост са мушке стране више нема никог, па ћу морати ја да пренесем даље. Славим Светог Луку и на тај дан сам и крштена – каже Ксенија, а затим нам открива повезаност са ватерполом.

– Са 16, 17 година сам пратила све екипне спортове, а како су Србија и Мађарска велики ривали, изабрала сам ватерполо. Упознала сам наше играче кад су долазили да играју и била у контакту с њима.

Од 2001. и првенства у њеном родном граду почиње један нестваран низ.

– Тада сам била хостеса репрезентације и узели смо злато. Следеће године сам била гост у Београду и опет смо победили. У Барселони 2003, поново сам била гост Ватерполо савеза и ту смо узели бронзу, а исте године у Крању сам навијала и стигли смо до злата.

Низ одличја настављен је три године касније у Београду на Европском првенству, где је у финалу савладана Мађарска.

– И ту је било злато, а онда је у Малаги Црна Гора била прва, а ми други. Али, и они су некако наши. Онда су били чувени петерци у Риму са Шпанијом и нова титула.

Пет година паузе у дружењу углавном се није одразило на резултате, а сада је Ксенија опет уживо уз Србију.

– Верујем да ћу им, као и досад, донети срећу. Зато им увек кажем да би требало да ме воде на Олимпијске игре – закључила је ова драга девојка из Будимпеште.

(Курир)

Ознаке: ЕП ватерполо, Кристина Хари, медаља, Србија