Прочитај ми чланак
Доњи Милановац, Мајданпек – Мајданпек је ових дана био у хедовима телевизијских вести и на насловним странама, што штампаних, што електронских издања.
Међутим, становници ове општине у источној Србији, бар већи део њих, нису могли да виде и прочитају оно што се о њима пише. Овакву „славу“ Мајданпека накратко је засенила леденица која је пала на главу министра енергетике док је говорио новинарима у четвртак, што је на неко време проблем са струјом, водом, грејањем, фиксним и мобилним телефонима и чиме све не ставило у други план.
Да подсетимо, светла су се погасила у понедељак, негде око 17 сати и ако се не рачуна краткотрајно укључење у среду вече, читава општина је била у мраку све до четвртка око 19 сати. Ваља нагласити – општина – због бројних извештача који ниједном нису поменули остала насеља у којима живи више људи него у Мајданпеку, и који су, ако се изузме даљинско грејање четири дана мучили исту муку. Сат, горе доле и није тако пуно битно, после пуна 74 сата и јако пуно изгорелих свећа, потрошених батерија и нервирања, нервирања, нервирања. Без икакве временске машине, вратили смо се скоро век уназад. Први сати и нису тако тешко пали јер је владало уверење да ће то брзо бити сређено, међутим, већ прво јутро без струје најавило је проблеме.
Од уторка ујутру славине у домовима Доњомилановчана почеле су да пресушују, батерије на телефонима приближиле се минимуму, интернет је већ био мисаона именица, а после пар сати била је лутрија пронаћи у продавницама свеће. Слично је било и са дневним новинама.
Оно чега је било у изобиљу јесу дезинформације – тако сте на улици или чак код неких који би требало да буду обавештени могли да чујете да је неки далековод на дијаметрално разним местима, да је изгорела трафостаница, да струја само што није стигла, а правих информација – шта се и где догађа, није било. Срећници који нису архивирали транзисторе или су им батерије паметних телефона биле издржљивије долазили су до вести у којима су прва два дана даване неке оптимистичне прогнозе о „само што није“ успостављено снабдевање струјом или су нас са даном закашњења обавештавали да смо добили сигнал мобилне и фиксне телефоније.
Иако је било за очекивати да локална Електродистрибуција располаже бар неком провереном информацијом, електричар који је дошао да очита стање бројила питао је „знаш ли ти нешто у вези с овом струјом?“
Као и у Мајданпек и у Доњи Милановац допремљена је флаширана вода и хлеб као помоћ. И опет је било оних који су узимали више него што им је било потребно, ваљда зато што је џабе. Срам је именица која не постоји у њиховом речнику. Цистернама је довожена техничка и пијаћа вода. Продавнице су биле уобичајено снабдевене, као и пијаца, без подизања цена, а трошила се највише конзервирана роба и оно што не захтева посебне услове чувања. Аутобуси су нормално саобраћали, школа и обданиште нису радили.
Таксисти су, док није стигао агрегат на бензинску пумпу, гориво и плин точили у оближњим местима. Будући да новац није могао да се подигне на уобичајени начин, решење је било отићи до шездесетак километара удаљеног Голупца или Кладова. У фирмама у којима је без струје могао да се организује посао радило се и ових дана. Још мало, па као и сваког другог, нормалног дана. Да није било свег поменутог хаоса, који је сигурно могао да се ублажи.
Таблић уз „смедеревац“
Руку на срце, ово мраковање имало је и добре стране. Одморили смо се мало од дневнополитичких информација. Проводили више времена заједно. Са породицом и пријатељима, јер је у друштву било лакше. А и топлије, нарочито ако пријатељ или комшија има „смедеревац“ или пећ на дрва.
Подсетили смо се разних друштвених игара – од таблића, не љути се човече, јамба, па до монопола. Научили како скувати ручак са суженим избором намирница или се окупати са неколико литара воде, пошто немаш више. И како смо и колико постали зависни од струје.
(Данас.рс – Јелена Бујдић Кречковић)
