Прочитај ми чланакГодина 2018. треба да буде година коначне издаје Косова и Метохије. Сваки глас који се диже против те издаје мора бити ућуткан. Нарочито се не сме чути глас врха СПЦ. А најбољи начин да се званични глас Цркве ућутка је прављење низа скандала који би најстарију установу овог народа, већ одавно начету екуменизмом и модернизмом, као и скандалозним сменама епархијских архијереја, компромитовао у очима јавности.
И ето новог скандала: ухапшен је свештеник под оптужбом да је дилер дроге (ВИДИ ОВДЕ).
Не мора да значи да је то тачно – али је довољно да се појави у медијском простору. И онда се само пронесе глас Одозго ( не са неба, наравно, него од Власт Имајућих и Косово Продајућих ) – шта они да причају о цару Лазару кад дилују дрогу?
УДБА је, и то се зна, после Другог светског рата „избушила“ СПЦ, постављајући своје људе на многа битна места и покрећући их на деловање кад је то потребно. Добро обавештени Велимир Рајић о томе је писао:
„Жељко Бартоловић, високи функционер Савезне државне безбедности, који је од школе имао завршену српску православну богословију и Правни факултет у Београду, објавио је књигу Probušena mantija (Osijek 2004). У књизи је разголитио сарадњу припадника Римокатоличке и СПЦ од обичног парохијског или жупног свештеника до бискупа и епископа. При том је наводио пуна имена и презимена и до детаља описивао сарадњу. Наравно да је наводио и разлоге сарадње: уцена неподобним фотографијама, љубавницама, проневерама новца… Један примерак књиге Бартоловић је донео у Патријаршију и поклонио је с посветом!“
Радмила Радић и Момчило Митровић, са Института за новију историју Србије, објавили су, 2012, зборник записника са седница србијанске комунистичке комисије за верска питања, и у предговору навели цитате из удбашког приручника за врбовање шпијуна у оквиру верских заједница. То, уосталом, није никакво чудо; тако је било и другде. У Бугарској је део епископата такође сарађивао са комунистичком обавештајном службом, и то баш у оквиру екуменистичкогпокрета (ВИДИ ОВДЕ).
Дакле, кад чујемо за овакве скандалозне догађаје, попут хапшења „дилера у мантији“, они могу бити или производ невиђеног пада морала у црквеној средини, што је непосредна последица духа екуменизма и модернизма, или провокација коју праве службе са својим сарадницима, припремајући јавност за неке озбиљне догађаје. А, наравно, све се може испоставити и као лаж.
Међутим, у доба кад се спрема издаја Косова и Метохије, вреди размислити о ономе што се десило. Прст који прети онима што би се могли огласити подигнут је више него поучно – сада је претећи! Има још тајни и скандала који би могли да се појаве у „Блицу“ и сличним „истинољубивим“ медијима, зар не?
СЕРИЈА О НЕМАЊИЋИМА У НЕСЛУЧАЈНО ДОБА
Један мој познаник је, пре три деценије, рекао да ће наша пропаст бити коначна кад безбожници сниме серију о Немањићима. И то се, најзад, десило, у години 2018, када Кловнократија Без Смисла За Хумор намерава да преда Косово и Метохију зарад утваре зване Европска Унија. Ко зна шта је моћ телевизије, биће му јасно да се серија о Светородној Лози није појавила случајно – баш сада. Јер, по речи Светог Јована Кронштатског, нема места за случајност у Царству Свемогућег Бога. Србе, уочи издаје Завета, треба још више збунити и слудети. А како другачије до циничним претумачивањем њихове светле историје?
Није било доста у „Равној Гори“ представити Дражу као изгубљеног Хобита који са дружином лута Мордором, док Бјелогрлићев Броз личи на Џемса Бонда; није било доста у „Сенкама над Балканом“ предратни Београд дати као легло лудака, злочинаца и убица, са све белим Русима који тргују дрогом и убијају свог свештеника. Циљ су, онај коначни, били, ни мање ни више, него Немањићи.
ЈУГОСЛОВЕНСКА МАГЛА У ГЛАВАМА
Пишући о ТВ серији „Немањићи, рађање краљевине“, филмски режисер Драгослав Бокан каже:
„Много се и са разлогом прича о ТВ серији РТС-а ”НЕМАЊИЋИ, РАЂАЊЕ КРАЉЕВИНЕ”, која из недеље у недељу вређа добар укус, здрав разум и патриотска осећања милиона српских гледалаца.
И свака епизода понаособ изазива бурне реакције и силне протесте, који никако да посустану, већ се само повећавају и умножавају.
И неуверљивост ликова, и начин њиховог говора, и декламовање уместо праве глуме, и неумесни дијалози, и бизарне грешке, и недостатак ма какве емоције између јунака серије и српског гледалишта, и досадњикаво препричавање историјских лекција на нивоу средње школе, и претерана и погрешна психологизација личности које зато више подсећају на наше савременике него на митске фигуре из славне прошлости, и трапаво држање војника и војсковођа, и несхватљиво ”пајтање” чланова Немањине фамилије са њим (у реалности – недодирљивим владаром), и статисти који трагикомично отаљавају своје задатке, и празан ход у причи, и недостатак црквене и духовне димензије (и ма какве узвишености ове епохе, познатог као ”доба вере”), и блескасто понашање разноразних саветника и учитеља жупанове породице, и несхватљиво лоша подела улога (довољно је навести пример Немањине браће), и спуштање важних историјских личности (на пример, византијских царева) на ниво данашњих политичара, и костимирана маскарада (где ниједног тренутка не заборављамо да су пред нашим очима глумци, а не оне историјске личности које они треба да представљају), и визуелно сиромашни кадрови, и лоша (више документарна) оптика директора фотографије, и вишак кожуха и индијанских костима из вестерна а мањак средњовековне елеганције и оновремене краљевске раскоши, и максимално умањивање црквених активности како српске властеле тако и нашег народа, и фолклорне епизоде са играчицама које се врте и кезе пред камерама невешто глумећи некакав ”еротични плес” (и то уз већ хиљаду пута одслушану музику која увек представља средњовековну епоху), и апсолутно погрешно изабран глумац за централну личност првих неколико епизода (никад лошији и ружнији Младен Нелевић у улози оснивача највеће српске династије свих времена), и сасвим савремени уличарски жаргон који би био недопустив и почетком двадесетог века, а камоли пре осам векова… све су то очигледне мане и недопустиве грешке поменуте серије.
Због тога се ми из недеље у недељу згражамо, а господари нашег (?) јавног (?) сервиса (?) се љуте на нас и називају нас свакавим именима, не желећи да прихвате ниједну једину грешку на свој рачун – и тиме само додатно распаљују страсти, на општу штету.“
Драгослав Бокан сматра да је кључни неуспех серије у чињеници да су га снимали они који су духом Југословени, који ни не осећају Србство и Србски Завет. Они, каже аналитичар, можда нису имали лоше намере, али једноставно нису могли да направе ништа боље. У њиховим главама и душама није србска пунота, него југословенска празнина. То није Радио телевизија Србије, него Радио телевизија Југославије. И Бокан је, стим у вези, потпуно у праву: између нас и немањићког наслеђа стоји издаја звана југословенство. Краљевина Југославија је потрошила немањићку Србију, а Тито је био анти-цар Душан, после чијег доба је дошла епоха анти – Лазара, анти – Стефана Високог и анти – Ђурђа Бранковића. Тако наша историја увире у понор самозаборава.А ова серија треба све то да запечати. Уочи издаје Косова, које је било средиште србске средњовековне државе. Јер, Кловнократија ће, у име ЕУ, рећи:„“Шта хоћете? Косово никад и није било наше!“
КРСТОЛОМСТВО У ТВ СЕРИЈИ
Филмски критичар Божидар Зечевић уочио је у серији о Немањићима и право крстоломство:
„Немања који полази у бој За крст часни, цензурисан је и уклоњен са српског екрана у осамнаестој години трећег миленијума, пред очима два милиона српских гледалаца, од којих се ниједан, па ни неприкосновени аутор, није због тога побунио. Напротив, готово радосно поручује Михић: „Избацили смо Крст часни и сад сви честитају“, као да је овим збацио с плећа неко тешко бреме. А није. Напротив, овим чином његови „Немањићи“ дефинитивно тону. Под изговором да култ Часног крста нема везе са Немањом, него да је настао у 19. веку и да су га први поменули Мажуранић у „Смрти Смаил-аге Ченгића“ и Његош у „Горском вијенцу“, избачен је из серије „Немањићи“. Ништа погрешније и неисторичније од тога. Култ Часног крста увели су управо Немања и Стефан Првовенчани.
„Код Срба, часни крст појављује се у доба Стевана Немање“, пише Миодраг Поповић у својој капиталној историјско-антрополошкој студији Видовдан и часни крст (1977). „Немањин син Стефан првовенчани у делу Живот и дела светога Симеона опширно говори о часном крсту који му је отац послао из Хиландара… Пише Првовенчани: ‘Часни крст је био чувар и утврђење, победитељ и помоћник у биткама против невидљивих и видљивих непријатеља. Он је земљи тврдо упориште и стена и кнезовима твојим оштро копље, штит вере и смела победа.’ Његово доношење из Хиландара у Студеницу било је пропраћено једнодневном светковином. Сам Стефан Првовенчани, уставши са архијерејима својима, вапијаше: ‘Греди христоносни народе, да се поклонимо крсном животодавном дрвету.’“/…/Немања који полази у бој За крст часни цензурисан је и уклоњен са српског екрана у осамнаестој години трећег миленијума, пред очима два милиона српских гледалаца, од којих се ниједан, па ни неприкосновени аутор, није због тога побунио.
Питање Крста часног на црној листи је од 1944. године или можда још одраније, од установљења комунистичке доктрине, која је у овом слогану видела опасно језгро српске виталности и саборности. Сада усред Србије та идеологија опет диже главу и уводи нови вид антисрпске цензуре која, ако јој се то дозволи, прети да нас врати у мрак тоталитарног терора.“
Борба против србске прошлости наставља се. У „прерађеној“ прошлости Немања треба да личи на Радашина из серије „Село гори, а баба се чешља“. И то све емитује уочи покушаја предаје Косова и Метохије. Наравно, ми се са лажима РТС-а, као ни са издајом Завета, нећемо мирити. Јер, Бог Коме су служили наши свети преци је Христос, Пут, Истина и Живот.
