Прочитај ми чланакДр Владимира Димитријевића није потребно посебно представљати члановима и симпатизерима Двери. Он од 1999. сарађује са Дверима, и члан је Политичког савета нашег покрета. Питали смо га шта мисли о одлуци Главног одбора Двери да се уђе у Савез за Србију.
Господине Димитријевићу, шта мислите о Савезу за Србију и уласку Двери у тај савез? Колико је такав поступак оправдан?
Пре свега, морам да нагласим на који начин се обраћам Вашим цењеним читаоцима. Дакле, обраћам се члановима Двери у своје лично име и као члан Политичког савета ( у реконструкцији ). Говорим искрено, без намере да иког убеђујем у било шта, јер више нисам у годинама када сам, млад и надобудан, смарао да је мој став нешто толико уверљиво да ће га примити сви који чују. Ипак, ове речи су, како би записао Тин Ујевић, „зреле и без буке“, а циљ им је да укажу на перспективу Двери у оквиру Савеза за Србију.
Неки сматрају да су Двери изневериле своју првобитну неукаљаност политичким калкулацијама, и да је овај потез нешто што коначно руши слику о Дверима као алтернативи систему. Пошто сте сарадник Двери од почетка, какво је Ваше мишљење о томе?
Ко узме – кајаће се и ко не узме – кајаће се. То је чувена реченица из народне приче „Тамни вилајет“, коју је записао Вук Караџић. Тако је са политиком у Србији – ко у њој учествује, кајаће се ( јер ће се срести са изневеравањем идеала и кошмарима наше политичке сцене ), и ко не учествује, кајаће се ( јер ће га болети што ништа не предузима док се око њега све руши ). Ми живимо у ријалитију, у ствари – у људождерском кошмару, у коме је напредњак по имену Александар Мартиновић, образлажући у Скупштини нови закон о трансплантацији, који укида добровољност и све нас проглашава потенцијалним донорима, изговорио да мртав човек више није власник ничега, па ни сопствених органа. Бавити се политиком у тим и таквим околностима захтева много труда, а наде да ће се нешто суштински променити као да нема.
Па да ли су Двери у том политичком кошмару издале саме себе и људе који су им веровали?
Двери су почеле као патриотска НВО за духовни и културни препород. Онда су схватили да неће бити никаквог препорода ако нико не буде могао да основне идеје новог почетка политички уобличи и понуди јавности.
Затим су Двери постале покрет, који је кренуо у одбрану суверене Србије и породичних вредности, и 2012. био прави шок на политичкој сцени, али су их на изборима покрали и оставили испод цензуса, а онда, у Вучићевој диктатури, почели да маргинализују и лишавају јавне видљивости, због чега су избори 2014. прошли лошије него они две године пре тога. Тада се почело размишљати о преласку на партијски начин деловања, јер као удружење грађана Двери нису могле да праве неопходне предизборне коалиције. Године 2016, предизборна коалиција са Демократском странком Србије је успела, и Двери су се нашле у парламенту, где су, јасно и одлучно, све до дана данашњег, водиле борбу за Србију и породицу, не пристајући ни на какве суштинске компромисе.
Пређен је пут који неки нису могли да прате. Зашто? Да ли се идентитет Двери изгубио?
Знате, једно је НВО која окупи хиљаду људи на Машинцу, друго је удружење грађана које делује као антисистемска опозиција, а треће је парламентарна странка. Ко узме – кајаће се, ко не узме – кајаће се! Тако је то: мењају се формати, многима изгледа да је првобитна чистота нестала, и да нема заноса младих срца која су у борбу кренула. Ипак, има зрелости. Двери се никад нису одрекле својих програмских задатака, само су их формулисале на нове начине, с једним јединим циљем: да Србија постане нормална држава, из које грађани не беже; да не буде ничија колонија; да заштити основне вредности људског живота; да нађе алтернативни модел пропасти званој НАТО – ЕУ.
Погледајте тај развојни ток, и видећете – Двери су и даље једине које Србију виде као земљу засновану на породичним вредностима и солидаризму Трећег пута, формулисаном као Левица рада и Десница вредности. То није мала ствар, нарочито у часу кад се светска парадигма мења, и када Аустрија, Италија, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска више неће да трпе бриселски диктат. То није мала ствар у време Брегзита. То није мала ствар у доба када је Сорош протеран из Будимпеште. То није мала ствар у доба успона Русије и Кине. То није мала ствар у доба кретања глобалног поретка у правцу мултиполарности.
Шта се сада дешава и какве су могућности деловања Двери на нашој политичкој сцени?
Године 2016, Кловн Без Смисла За Хумор, човек који управља Србијом, а не влада самим собом, обећао је Дверима да више никад неће ући у парламент. И кренуо, под притиском западне Империје која га је довела на власт, да припрема издају Косова и Метохије.
(Сетимо се, 2008, када је проглашена „независност“ Косова, Двери су, као НВО, организовале протест који је окупио 10 хиљада људи, а жестоко су се буниле и против Бриселског споразума, увода у данашњу издају свете србске земље.)
То је била кап која је прелила чашу. Двери су, као и СПЦ, као и србски интелектуалци, као и сва мислећа јавност, Кловну Без Смисла За Хумор рекле – не можеш продавати оно што није твоје. Не можеш да кршиш Устав Србије и Резолуцију 1244 СБ УН.
Као што знамо, Империја је свом човеку на власти у Београду дала све војне, полицијске, безбедоносне, финансијске, информативне и друге ресурсе, и наредила: “Разваљуј!“ Зато се не само није могао чути глас Двери, него ни Србске Цркве, а Кловн је, сасвим у стилу Пиночеа и сличних му неолиберално – фашистичких јужноамеричких узора подржаних из Вашингтона, почео да прети свима који су се супротставили његовом „унутрашњем монологу“ званом Косово није наше, и ја спасавам Србију од рата са Шиптарима.
У то и такво доба, заиста је био потребан један шири опозициони фронт који би окупио све што желе да Србију пробуде из диктатуре, заштите њене основне државне интересе и одбране Косово и Метохију. Двери су, од самог почетка свог политичког рада, биле за сарадњу са онима који „косовско питање“ доживљавају као насушно питање не само мистичко и политичко, него и правно – када бисмо погазили Устав Србије и међународно право, ми више ничему не бисмо могли да се надамо, не само у спољној, него ни и унутрашњој политици. На Србију би пала тешка сенка НАТО диктатора Вучића, чији је основни узор Мило Ђукановић, вођа србофобних Монтенегрина, доведен на власт да би Медитеран заувек предао у руке Империји. И то би, заиста, био почетак краја: Рашка област и Војводина одмах би се нашли на удару. Јер, слабост Србије била би мамац за све хијене које би Империја напујдала на нас.
Из тих разлога је, по мом мишљењу, настао Савез за Србију.
Многи кажу: па, у Савезу су они који су, до јуче, такође сматрали да ЕУ – НАТО пут нема алтернативу. Колико су они искрени у одбрани Косова и Метохије?
То је добро питање, и не треба га прескакати.
Ипак, кад се размишља о њему, вреди се сетити случаја Милорада Додика, у кога се србски родољуби сада куну и који заиста јуначки брани Републику Србску, заслужујући наше поштовање.
Међутим, Додик је на власт дошао као човек Запада. Он је, почетком 20. века, велики део архивске грађе о концлогору Јасеновац предао Американцима. А онда је видео да ће Срби, ако буду слушали диктат Вашингтона и Брисела, бити прогутани у Босни и Херцеговини, и устао је у одбрану свог народа, стојећи на бранику слободе и права Срба преко Дрине.
Сада хоће да га сруше као „русог човека“ на Балкану.
Питате, дакле, зашто су неки који су учествовали у „жутом“ пројекту „ЕУ нема алтернативу“ сада у Савезу за Србију? Можда су се, као Додик, преумили. А можда и нису, али су политички прагматични. Они знају да уз помоћ Запада не могу доћи на власт, јер Запад на власти држи Вучића, спремног да изда и прода Косово и Метохију без стида и срама.
Како то мислите?
Као добро обавештена особа, новинарка Љиљана Смајловић нас подсећа: “Супротно десет година старим саветима Џона Болтона, Американце на Балкану пре свега занима Косово које су створили уз помоћ НАТО авијације. Било би дивно да човек може да добије десет долара сваки пут кад неко на нашем простору понови ону излизану фразу, односно голим оком видљиву чињеницу да више нисмо међу америчким приоритетима – али Косово је у овом региону, који је давно пао на листи приоритета, и даље на челу листе америчких приоритета. Србија је занимљиво пре свега као земља којој се не сме дозволити да угрози америчко косовско чедо, па тек онда земља коју треба одбојити од Руса и привући западном царству. У том смислу, уопште није битно ко је на челу Србије, и да ли је Србија демократска држава. /…/
Њих импресионира једино моћ, па им лидер који може да испуни оно што обећа сто пута убедљивији од лидера који би им пасова по културним или идеолошким критеријумима, али не би имао моћ да испуни договорено. Овде, разуме се, алудирам на разлику између Бориса Тадића и Александра Вучића. Да није тужно, било би смешно пратити колико е „прозападна и проевропска опозиција у Србији уби да докаже да је Вучић ауторитарни лидер који је у својим рукама концентрисао сву моћ у држави, а сада „пипке“ шири и по региону. Да ли је могуће да на својој кожи нису давно искусили да му тиме само праве непотребну рекламу по страним престоницама, које цене владара Србије управо зато што је неспорни владар Србије? /…/
Не добијате бољи дил у преговорима са Америком ако сте узорне демократе. Вашингтон је већ једном бирао између Ђинђића и Харадинаја, Коштунице и Тачија, и увек би изабрао Команданта Змију и његове, односно НАТО саборце из УЧК“. ( Љиљана Смајловић, Ново лице старе америчке политике, Српске новине, 98/2018, стр. 29 ).
Очито је да су то схватили и неки из Савеза за Србију, који су некад веровали у НАТО – ЕУ „вредноте“. Њима је јасно да Империја подржава Вучића, и да се на њу не могу ослонити ако хоће да политички опстану. Колико су се искрено преумили, то је њихова ствар, али су, јавно, стали иза косовско – метохијских ставова изнетих у програму око кога се државотворна опозиција Србије окупила.
А ти ставови су очигледни:
Залагање за постизање праведног и одрживог решења за Косово и Метохију, кроз дијалог са косовским Албанцима, а уз пуно поштовање Устава Републике Србије, Резолуције СБ УН 1244 и међународног права, а противећи се било ком акту који би за последицу имао афирмацију међународног субјективитета, укључујући и чланство у УН, тзв. „државе Косово“. Неспровођење било каквог референдума, укључујући референдум о Косову и Метохији, у постојећим недемократским условима. Очување независности и суверености Србије, изградња достојне позиције наше земље на међународној сцени.
Има ли се, са патриотске тачке гледишта, нешто приговорити овоме у часу кад Александар Вучић каже да ми на Косову и Метохији немамо баш ништа?
И ја се то питам. Размишља ли неко о томе зашто су Славиша Ристић и Марко Јакшић, косовски јунаци новог Косовског боја, ушли у Савез за Србију? Они, најосетљивији на издају јер живе на Светој Земљи, свакако то не би урадили без озбиљног промишљања и вагања аргумената за и против.
Шта нам недостаје да би наш патриотски покрет постао и остао трајно снажан и достојан уважавања на нашој политичкој сцени?
Од слома титоизма почетком деведесетих година прошлог века до данас србски национални покрет је патио од „ура“ и „јуриш“, не схватајући да је једина добитна комбинација спој грађанског и националног. О томе је правни историчар Зоран Чворовић писао: “Јасно је да је нарушавање начела уставности и законитости директна последица унутрашње и спољне несуверености Србије. Несуверености у односу на власт колонијалне управљачко-финансијске хоботнице, као и несуверености у односу на бриселску администрацију. Несувереност према ЕУ се пре свега огледа у суштинском развлашћивању националног законодавца кроз процес хармонизација права Србије са правом ЕУ.
Из овог следи закључак, да питање владавине права мора да буде приоритет српске националне политике, односно политике коју дефинишемо као патриотску. Јер, без борбе за сувереност правног поретка матице Србије, национална брига за колективна права Срба ван Републике Србије постаје јалова и демагошка. То је одлично знао Никола Пашић, отуда у програму НРС из 1881. године нема шизофрене деобе између спољне и унутрашње суверености, владавине права и националног ослобођења. Пашићеви радикали су се са истим жаром борили за политичку слободу „гуњца и опанка” и уставну владавину, као и за свесрпско ослобођење и уједињење. Од када су Срби 1918. године своју државност утопили у вишенационалну југословенску државу, отпочело се са шизофреним раздвајањем питања владавине права од националног питања, односно грађанског од националног идентитета /…/
Неолиберали немају своју нацију, с тога немају ни државу као patriu (земљу отаца – Отаџбину). Оспоравајући значај атрибута суверености, они показују да немају ни своју државу схваћену као imperium. Следствено, неолиберали немају не само националну, већ ни грађанску (=правну) свест. Отуда случајеви лихварских кредита, Савамале, продаје диплома и доктората, подједнако као и питања Косова и Метохије, Републике Српске и Црне Горе, морају постати ствар бриге српских патриота, узорне националне и грађанске (=правне) свести, а не поданика (супротно од грађанина као субјекта права) глобалне псеудоимперије. /…/
Да патриоте најуспешније решавају питања владавине права и заштите личних права показала је Бизмаркова Немачка. У циљу националне мобилизације, али и индустријализације, Немачко Царство прво у свету уводи обавезно здравствено осигурање, доноси ново радно законодавство којим штити права радника и уводи опште мушко бирачко право.“
Шта у вези с тим каже програм окупљања Савеза за Србију?
Прочитајмо: Спровођење нове економске политике, која ће се базирати на већим јавним инвестицијама, подршци домаћим предузетницима и елиминисању партократије из јавног сектора. Стопирање даљег привилеговања страних инвеститора и тренутног економског модела који се заснива на фаворизацији увоза, експлоатацији јефтине домаће радне снаге и јефтиних сировина. Спровођење свеобухватне заштите корисника банкарских услуга, кроз спречавање остваривања екстрапрофита пословних банака неправедним и додатним оптерећивањем грађана и привреде. Укидање постојећег и доношење новог закона о раду у складу са највишим европским стандардима заштите радника и конвенција Међународне организације рада, као и обнова свеобухватног социјалног дијалога. Заустављање продаје националних ресурса и стратешких државних компанија, као и увођење професионалног менаџмента у јавна предузећа и предузећа у већинском државном власништву.
Значи, Ви не замерате Дверима опредељење да сарађују и са левичарима?
Да будем искрен, један од људи по чијим ставовима се оријентишем кад је у питању разложност настанка Савеза за Србију је мој професор др Мило Ломпар. А он, као и већ поменути Чворовић, увек говори да је у Србији неопходан спој националног и грађанског, ако хоћемо да опстанемо као народ са својим духовним и културним идентитетом. Он је о томе, по ко зна који пут, сведочио и у недавној ТВ емисији.
Јасно је да наши непријатељи то не смеју да дозволе. Довољно је видети нападе Вучићевих инфо – хорди на Савез за Србију, који се сасвим уклапа у нападе другосрбијанских фундаменталиста са, рецимо, „Пешчаника“, којима овај Савез такође не одговара. И управо зато је јасно да синтеза грађанског и националног јесте алтернатива за Србију. Колико ће овај Савез бити успешан у томе, остаје да се види. Али, то јесте пут – пут правне државе и правног патриотизма као основе и грађанског и националног.
Иначе, могли бисмо се наћи на путевима јужноамеричког тоталитаризма са америчким „бефелом“, против кога стално устају и херојски гину млади анархисти – ирационалисти, поцепани у многе групе и групице. Вучићев режим се не плаши малих патриотских група и неорганизоване опозиције. Напротив – он ће их стварати све више, са циљем да залуди, дезоријентише и наведе родољубе да од свега дигну руке.
ПРОБАЛА САМ С ПРЕВАСПИТАЊЕМ, АЛИ ЈЕ ВЕЋ БИО ИСКВАРЕН: Весна Пешић о Чеди! https://t.co/dtqsoUmvho
— СРБИН инфо (@srbininfo) August 4, 2018
Уосталом, и други чланови нашег Политичког савета, попут господе Александра Липковског и Милослава Самарџића и госпође Јасмине Вујић слажу се начелно са оваквом одлуком Двери, при чему, наравно, имају и алтернативна размишљања о томе како би се програмски документ и активности Савеза могле довести до правих резултата у, одавно уморном, бирачком телу.
Зар ово није нови ДОС?
Савез за Србију је принципијелан, што показује његов програм у 30 тачака ( наравно, несавршен, али добронамерно састављен као темељ будуће сарадње националне и грађанске Србије. ) Нови ДОС је управо Вучићева владајућа папазјанија у којој има места за све: од Расима Љајића и Александра Вулина, преко Вука Драшковића и Драгана Марковића Палме до Ивице Дачића и Ненада Поповића. Тамо нема никаквих принципа, осим воље за власт и отимање присутне код многих, која значи претварање Србије у западну колонију без будућности. Савез за Србију, уосталом, није коалиција, него баш то – савез, чији је главни циљ да, помоћу прелазне Владе и радикалних мера раскида са кловнократском прошлошћу Вучићевог режима, доведе до првих слободних избора у Србији после владавине Кловна Без Смисла За Хумор. На тим изборима, свако ће, у доба слободних медија и чистих бирачких спискова, изаћи пред грађане Србије и понудити им свој програм. И тада се заиста бира.
С тим у вези, Двери, поред заједничких активности са осталим члановима Савеза ( нарочито око одбране Косова и Метохије у саставу Србије и око будућих изборних услова ), могу и морају да воде и специфично своје кампање, пре свега оне које се тичу породице и биоетике, да не би изгубиле препознатљивост потребну овом народу и његовој будућности. На том путу, Двери ће имати не само моју, него и подршку и свих оних којима је на срцу добро народа и отаџбине.
