Ђинђић је инсистирао на приснијој вези између Србије и Републике Српске, двије државе истог народа и захтијевао од Запада да поштује резолуцију 1244, према којој Србија има суверенитет над јужном покрајином.

Фото: РСЕ

Србија се због његовог става налазила пред санкцијама, а његови лажни наследници и постхумни тумачи труде се да ту истину сакрију. Нека открију из којих мотива и по чијем налогу су то радили и раде – каже у ексклузивном интервјуу за ИН4С Милан Веруовић, шеф обезбјеђења убијеног премијера Србије Зорана Ђинђића, који је и сам рањен у атентату.

Многи и данас сумњају у званичну верзију „истине“ када је у питању атентат на премијера Ђинђића… Са друге стране, многи тврде да су у тај 12. март прсте умијешале и стране службе, а ви чак тврдите да је ЦИА имала и свог човјека у Земунском клану. Ко је он и на основу чега износите такве тврдње, имате ли доказа за то?

У књизи „Трећи метак“ посветили смо озбиљну пажњу и посветили читаво поглавље теми „ЦИА у Земунском клану“. Наравно, као и свему осталом, и овом смо пришли крајње темељно и те тврдње су засноване на свједочењима заштићених свједока, као и исказима највиших званичника безбједносних служби и полиције тог времена. ЦИА је имала свог човјека у клану и његово име је Чедомир Михајловић, некадашњи мигрант и ситан криминалац, којег су Американци врбовали и користили за своје потребе, што се и наводи у званичним документима БИА. Он је учествовао како у побуни „Црвених беретки“ тако и у многим другим активностима клана. Трагови ЦИА се не односе само на споменутог Чеду, већ и у скривању и припреми заштићеног свједока Лубише Бухе, о чему се такође прича, како у свједочењима, тако и у мемоарима Зорана Мијатовића и осталих руководиоца наше службе. Осим тога, депеше Викиликса детаљно говоре о залагању и напорима ЦИА када је у питању добијање статуса заштићеног свједока које је суд ослободио кривичне одговорности.

Конкретно се ради о Дејану Миленковићу Багзију, за чији статус су посебно били заинтересовани из америчке амбасаде.

Према неким теоријама, у атентат су биле умијешане и сусједне државе и њихове службе, прије свега Хрватска…

Прецизним увидом у полицијска документа која су вођена у истражном поступку дошли смо до података који говоре о умијешаности страних држављана који су под сумњивим и никада истраженим околностима тог дана боравили у Србији, а по тврдњама неких свједока и директно учествовали у атентату. Конкретно, ради се о хрватском држављанину Рајмноду Ројнику, до којег је полиција дошла помоћу фото-робота, односно нацртаног лика непосредног извршиоца, а по исказу свједока из зграде одакле је пуцано на нас. Даљом обрадом најважнијег свједочења за цeо поступак, полиција долази до сазнања да је лице које одговора датом опису 11. марта, без уношења у евиденциону књигу, ушло у Србију на граничном прелазу Бајаково – Батровци. Интервенцијом колега из Интерпола сазнајемо да је ријеч о Ројнику, који је приликом боравка у Београду 12. марта у вријеме извршења атентата користио мобилни телефон који је под специјалном обрадом и доводи се у везу са неколико убистава у Швајцарској и Грчкој. То је био више него довољан разлог да тужилаштво истрагу прошири у том смjеру, али наравно до тога није дошло. Намеће се логично питање, ко и зашто то није дозволио? Ко су ти којима истина не одговора, сазнаћемо, вјерујем, како је то Душан Михајловић рекао за 30–40 година, када службе отворе своје досијее. Међутим, ко је својим нечињењем, најблаже речено, учествовао у скривању истине морамо сазнати сами, поштујући законе и правилнике који позивају на одговнорст за пропусте у раду, како полиције, тако и тужилаштва и суда.

Коштуницу су нападали да би сакрили истину

Дeо јавности и данас вјерује да је Војислав Коштуница био налогодавац и инспиратор убиства. Колико истине има у тим тврдњама и колико су одговорни Коштуница, Аца Томић…?

Дeо јавности је обманут том подметнуом причом, која када се упореди са чињеницама, пада у воду. Проблем је у томе што су чињенице и свједочења добиле статус теорије завјере, а завјера је постала званична истина која, наравно, у већем дијелу друштва и даље изазива озбиљне и оправдане сумње. Прича о учествовању Коштунице и његових сарадника у атентату служи за скретање пажње са кључних питања о којима сам већ говорио. Уосталом, шта је спријечило тадашњу власт и суд да процеусирају и докажу кривицу Војислава Коштунице? Не постоји ниједан разлог да вјерујемо како је Коштуницу, као њиховог политичког конкурента, спасла срећа – не, он је жртва теорије завјерe која за циљ има удаљавање од истине.

Знамо, међутим, да су постојали притисци на Ђинђића „изнутра“. Какви су били они „од споља“?

Да би смо добили прави одговор, морамо пустити Зорана „да говори“… Тим принципом смо се руководили и у књизи, подијељеној на два дијела (Судски поступак и Политичка позадина убиства). Није потребна нарочита мудрост да схватимо у каквим је међународним околностима Ђинђић положио свој живот, а то је најважнија тема од свих које смо помињали. Јер, ако те околности не схватимо на прави начин, пријети нам опасност да се попут Титаника поновом сударимо са сантом леда и умјесто просперитета, доживимо бродолом. Сви знају за последњи интервју који је дао за медије у Републици Српској, поводом отварања Хемофарма и упостављања посебних привредно-културних односа између Београда и Бањалуке, односно стварања бољих и приснијих веза између двије државе истог народа. То Западу није одговарало. Није се уклапао у њихове планове и мапе Балкана цртане по западним интересима. Такође, он ту спомиње и статус Косова и одређивање границе Србије и спровођење у дјело резолуције 1244 којом је окончан рат, А Србији гарантован суверенитет над јужном покрајином. Он у својој намјери иде и даље и шаље писмо свих факторима и гарантима међународног поретка који су били у обавези да резолуцију надгледају и у цјелости спроведу. Премијерово залагање није наишло на позитивне реакције на Западу, напротив, од тамо су стизале пријетеће поруке у вези са сарадњом са Хагом, а Србија се налазила пред санкцијама. То је оно што су што су лажни политички наследници и постхумни тумачи лика и дјела Ђинђића упорно гурали под тепих са намјером да се то заборави. Зашто су то радили, каква им је била намјера и ко им је био налогодавац, питања су за која сматрам да су дужни да дају одговоре Србији.

Трећи метак није теорија, него доказана истина

Иако изјаве свједока, закључци вјештака и чињенице без дилеме потврђују да је постојао трећи метак, званична верзија истине и даље тврди супротно?

О Трећем метку се већ пуно говорило у медијима, а и ја сам о томе детаљно говорио у исказу пред Специјалним судом. Наиме, 12. марта су испаљена три хица – први је смртно ранио премијера, другим сам погођен ја, а трећи је погодио зид зграде у Немањиној 11. Ово је чињеница коју су пред судом дословно, као и пред истражним органима прије тога у више наврата, поновили сви који су се тог дана затекли у дворишту Владе, а ту изјаву је током читавог поступка поновило комплетно обезбјеђење покојног премијера које је тог дана било у његовој пратњи.

Вјеродостојност те чињенице изјавама су потврдили и непосредни свједоци који су се тог дана налазили у близини зграде Владе. Осим тога, постоји низ материјалних доказа који потврђују ову чињеницу, попут парчета зрна метка нађеног пред вратима Владе, за које је вјештачењем утврђено да на себи нема биолошких трагова, што значи да није прошло ни кроз премијерово ни кроз моје тијело. Закључујете, откуд парче зрна које не садржи наше ДНК трагове, ако званична верзија тврди да су испаљена два метка и да је један погодио премијера, а други мене? Дакле, теорија Трећег метка не постоји, јер је она истина и доказана чињеница, која је плански и намјерно занемарена да би се права истина о атентату сакрила. Логично питање је: ко је то сакрио и због чега? Тражећи одговор на ово питање, заједно са новинаром Николом Врзићем написао сам књигу Трећи метак – политичка позадина убиства Зорана Ђинђића, у којој смо објавили комплетан истражни и судски циркус који се звао суђење вијека. На основу тог материјала, може се закључити да смо остали ускраћени за истину, а то је могао да уради само неко ко је имао апсолутном контролу над судском и извршном власти и неко ко је био у највишој државној позицији. Пуно се говорило о Трећем метку, али резултати, односно одговорност је изостала, а притом је било директних и индиректних притисака на мене са циљем да одустанем од јавног појављивања и трагања за истином.