Прочитај ми чланак"Одрастали смо у окрутним условима", присећао се Новак бомбардовања које је доживео као 12-годишњак и одмах поручио следеће:
Новак Ђоковић је стигао на Вимблдон да по четврти пут у каријери освоји најпознатији тениски турнир, а број својих гренд слем трофеја увећа на нестварних 13. Ипак, да ли је сам резултат на семафору најважнији? Ноле каже да постоје и неке битније ствари.
Ова прича о тенису из једног необичног угла повела се када су новинари „Тајмса“ заказали интервју са најбољим спортистом света. У „Тајмсу“ умеју да ураде неке интервјуе на прилично занимљив начин, што и не чуди: имају искуства са вођењем интервјуа још од 1785, када су те новине и почеле да излазе. Зато у овој тениској причи нема много приче о уобичајеним тениским аспектима, попут сервиса, форхенда и бекхенда, нити има хваљења ривала, а ни чувених питања који доносе чувене одговоре спортиста „биће тешко, даћемо све од себе“. Не, ова прича је почела подсећањем „Тајмса“ на Новакову младост.
Подсећањем да је садашњи 29-годишњи тениски ас дотакао „дно живота“ када је 1998. и 1999. „конфликт између албанске гериле и српских снага довео до тога да се НАТО придружи оним првима и бомбардује Србију“.
„Одрастали смо у окрутним условима“, присећао се Новак бомбардовања које је доживео као 12-годишњак и одмах поручио следеће: „То је најважнији фактор који морате да знате да бисте нас разумели. Санкције, рат, бомбардовање. Економска криза. Многе јуниорске турнире сам морао да пропустим јер моји родитељи нису имали новца… Та искуства су нас обликовала. Верујем да због тога више ценимо оно што имамо. Почели смо са дна. Последице тог времена, невоље тог времена, дубоко су усађене у нас“, рекао је Новак Ђоковић за „Тајмс“.
Ноле је недавно освојио Ролан Гарос. Тако се у „белом спорту“ први пут од 1969. године догодило да неко у једном тренутку буде актуелни владар сва четири гренд слем турнира.
„Она тешка времена су ме учинила снажнијим“, поново се вратио Ноле на тему коју као да је подвлачио у овом интервјуу. Ипак, није о себи говорио као о некаквом „тениском супермену“. Напротив.
„Да се разумемо, нисам непобедив. Имам слабости, а понекад се и не понашам пристојно на терену. Онда и замолим за опроштај овај универзум, јер и то (човек са слабостима) сам ја. Его вас понекад контролише…. Зато стварно и мислим да постоји још огроман простор за напредак. Не причам о форхендима и бекхендима. Причам о напретку мене као личности. То је узбудљиво сазнање“, признаје Ђоковић.
А напредовати као личност, по њему, не сме да значи да се све посматра кроз материјално. Нити кроз гордост, када смо сами себи најважнији.
„Често смо учени да о мотивацији мислимо на један себичан начин. Причамо о томе како ћемо, тиме и тиме, доћи до новца, размишљамо како можемо да се окористимо од оног што радимо. Али, сетите се Мухамеда Алија. Он је оставио велики заоставштину не само у спорту, већ и шире, у друштву. Зашто? Јер је имао мисију која се није тицала само њега самог. Он је хтео да дотакне друге“, закључио је Ђоковић. Или, заправо, тек почео.
