Прочитај ми чланак„А шта Ви, Ђорђе, имате против наших националних симбола?“ „Зашто сте Ви против тога да наши грађани са севера КиМ имају бољу везу са остатком Србије?“ „Зар и Ви одбравате употребу силе против нашег народа на Косову и Метохији? „Забога, није то тенк, то је само воз!“
Ово су само неке (пристојније) реакције које су прорежимски коментатори и „ботови“ на друштвеним мрежама остављали поводом моје критике на рачун „операције косовски воз“ и њеног неславног исхода. Уосталом, сличну „аргументацију“, у форми љутитих контрапитања, употребио је и премијер Вучић, обраћајући се новинарима на конференцији за штампу.
После таквог пропагандног рафала свако позивање на реалност, разум и чињенице делује бледо и узалудно. 1. Коме објашњавати да је воз (само „обичан“, а не претворен у „цркву“, односно билборд на точковима) већ годинама саобраћао на релацији Краљево-Косовска Митровица, и да нико није спречавао нашу жељезницу да линију продужи до Београда, ако за тим има потребе и жеље. 2. Мени лично су ти симболи којима је воз био украшен лепи (мада неки мисле да су кичасти). Али то је небитно. Не може воз надокнађивати патриотске лекције у школском и кућном васпитању. И треба ли подсећати на шта врло брзо почне да личи унутрашњост наших превозних средстава и каква је судбина слика и натписа по њима?
3. Да ли они који су ову акцију са возом смислили знају да наши највиши државни руководиоци (укључујући председника, премијера, министре, па и шефа Канцеларије за КиМ) без одобрења приштинских власти не могу ући на територију „Косова“ – па је, рецимо, зато председник Николић пре две недеље морао одустати од прославе Божића у Грачаници.
4. Уосталом, о чему ми уопште разговарамо и зар је ико могао имати трунку очекивања да ће тако украшен и уз такву помпу из Београда отпослат воз (на коме је на 22 језика, укључујући и албански, исписано да је „Косово Србија“) икада прећи „административну линију“ са Косовом која, узгред буди речено, из године у годину – управо захваљујући потезима тих који су воз послали – све више личи на праву правцату (међу)државну границу?!
Након читавог овог скандала остаје дилема да ли је у питању само гаф, глупост и омашка – или је, пак, неко читаву ту операцију намерно смислио и лансирао, не би ли прикупио мало јефтиних политичких поена и евентуално замаскирао, односно скренуо пажњу са нечег већег и крупнијег (на пример, најављене продаје ПКБ-а, или неких нових уступака Приштини у преговорима који се управо ових дана, на највишем нивоу, настављају у Бриселу)?
Сумња да је у питању ово друго додатно расте када се погледају изјаве премијера Вучића на ту тему, а нарочито она – „Ја сам лично зауставио воз“, коју је последњих дана небројено пута је поновио. Шта рећи на ово? Онај ко је имао ауторитета да воз „лично“ заустави – очигледно је (једини?!) имао могућност и да га лично пошаље.И обрнуто.
Уколико је НЕКО, мимо премијеровог знања и овлашћења, приредио ову бруку са кићеним возом – на пример, Марко Ђурић – тај је морао бити експресно смењен, односно поднети оставку у року од 24 часа.
Има, наравно, много горих, важнијих и проблематичнијих аспеката „косовске политике“ актуелне власти. Међутим, тешко да има очигледнијег, трагикомичнијег, јаснијег и јаднијег примера и доказа о каквој се политици ради.
Пошаљемо воз, па га онда („лично“) заустављамо. Пар дана се бусамо у јуначке груди, за домаћу медијску употребу. А онда се пар дана, по Давосу, пред Курцом, Могеринијевом и Ангелом Меркел, хвалишемо како смо лично зауставили ескалацију сукоба и спречили да буде „крви до колена“. Згражамо се над покретом косовских полициских формација, а „лично“ смо, односно власторучно потписали Бриселске споразуме – којима су наше безбедносне снаге (укључујући и „цивилну одбрану“) на северу КиМ прешле под команду Приштине.
Прихватимо да „нормализујемо саобраћај“ преко моста на Ибру и обавежемо се да ћемо уклонити барикаду која је на том мосту годинама стајала као нека врста физичке и симболичке препреке. А онда тобоже „лукаво“ ту барикаду заменимо „парком мира“ – који ћемо, разуме се, такође морати уклонити, односно померити на захтев Брисела, Берлина и Приштине.
Управо та понижавајућа, инфантилна и провидна игра скривалице, гарнирана псеудојуначењем пред камерама домаћих медија, пече и понижава горе од најотвореније предаје и окупације. Зашто бар петину те „срчаности“, односно бахатог силеџијства које изливају пред српском јавношћу и над домаћим критичарима премијер, председник, министар спољних послова и шеф канцеларије за КиМ не саспу у лице својим бриселским, берлинским и давоским саговорницима? Е, али онда вероватно не би било свих ових силних похвала и подршке за „најбољу“ и „најреформскију“ владу у новијој српској историји. А вероватно не би било ни саме те владе. Како ове данас, тако ни оне 2012.
