Селектор Србије дао је опширан интервју у коме се осврнуо на неке легендарне приче, које се препричавају и после 30 година

Селектор кошаркашке репрезентације Србије, Александар Ђорђевић дао је интервју за Спорт клуб у коме је причао о многи актуелним стварима, али и о детаљима из своје богате каријере, као и о неким легендарним причама о које се и данас препричавају, после тридесет година.

У питању су приче са самог почетка његове каријере, која је можда и могла да оде у супротном смеру, да је остао у Црвеној звезди, и да људи који су тада водили клуб нису направили једну од највећих грешака у историји клуба.

Прогласили су Ђорђевића за играча који на Малом Калемегдану нема перспективу, те је он прешао у Партизан, а остало је историја…

Ђорђевић је испричао и како је заправо завршио у Звезди и како ју је напустио.

– У то време ја сам био у основној школи „Марко Орешковић“ и кренула је нека секција, све школе су имале секције, а та је била при Црвеној звезди. Мој први тренер је био Божа Маљковић који је у то време тренирао млађе селекције. Он је дошао, селектирао, нас 40 је дошло, он је онако кренуо са неким баскет вежбама и онда је само узео једну фудбалску лопту бацио је на паркет и гледао ко добро игра фудбал и изабро нас 20 који играмо добро фудбал а имамо неки смисао за баскет.

– Тако да ме је он изабрао и ја сам ту првих пар година у тој школи тренирао, то је била нека као Звездина секција, нису то биле приступнице или нешто слично, после је та секција припала Радничком и ја сам тада први пут заиграо за неке кадатске или пионирске селекције Радничког, и био три године при Радничком.

– Ту је тренер био Иван Миљковић Финац, од играча је ту био Неша Илић, ми смо три године играли заједно. Тај Раднички се распао, није више било новца за млађе селекције, ми смо пар година тренирали на Црвеном крсту, зими, напољу. Прво метле у руке па по барама играмо. Цела та генерација се распала и сви смо кренули у Звезду или Партизан. Наш тренер је кренуо у Звезду, тамо добио посао, ту је Здравко Кубат био координатор свих младих селекција, ја и Небојша Илић смо за њим кренули у Звезду, ми смо у то време били ту близу, 15-16 година, на вратима да те гледају те прве екипе.

– У тој генераци је је било плејмејкера који су имали по два метра, Александар Трифуновић, Раде Милутиновић, они су били форсирани на тој позицији. Црвена звезда је била пуна „малих“ плејмејкера, Зоран Радовић, Срђан Дабић, Стева Караџић, Николић који је био шутер, Сретеновић, и то су били ниски плејмејкери и они су тражили да направе атипичног, неког другог, и после неких 10-15 дана мени је само речено, од стране тренера Финца, преко Кубата да ја нисам играч који има перспективу и да ако хоћу могу да останем, али на мени је да ли хоћу или нећу.

– И ја одем у клуб за који сам навијао и који је и раније тражио да пређем, али нисам из неког мог односа према тренеру, из односа према тој генерацији са којом сам одрастао. Пређем у Партизан и после месец дана заиграм за први тим.

– Раније када сам причао то ме је болело онако лично, сујета ми је била погођена, али сад већ апсолутно разумем – закључио је Александар Ђорђевић, а затим се осврнуо на још једну легендарну причу о којој се и даље говори 28 година касније.

– Исто тако моје непозивање на списак од 16 играча 1989. године пред Европско првенство од стране Дуде Ивковића који је тада био селектор, тада сам био јако љут и погођен. Уствари сад схватам да офанзивно оријентисани плејмејкер као што сам ја био, у пару са најбољим играчем Југославије у то време, Драженом Петровићем, нема никаквог смисла, него има смисла други тип плејмејкера са њим.

Причало се свашта о тучи са Драженом и његовим братом Ацом Петровићем, а Ђорђевић је испричао и шта се заправо ту десило.

– Нису они мене тукли, ја сам пробао да тучем њих, не знам да ли сам успевао или не, али…

– На једној утакмици коју смо изгубили после два продужетка у Загребу, мислим да је то било неко полуфинале, Дражен је испао у једном од тих продужетака због 5 пенала, после утакмице ми се унео у лице и рекао „а ти мали заптићеш кад ћеш играти у репрезентацији, никад више“, окренуо се и отишао, и онда сам ја кренуо за њим, псовао га, вређао, држали ме сви…

– И од тад, те године, ја стварно нисам био у репрезентацији, да ли је то због тога или нечег другог не знам, али мени се то десило, тако да није била нека пријатна ситуација иако смо имали одличан однос, али да ли из те неке дрчности нас клинаца који смо се дрзнули да нападнемо ту моћну Цибону у то време, њега на тој позицији, његовог брата који је исто био у репрезентацији, немам појма, али то је нека истина – закључио је Александар Ђорђевић.

Погледајте и цео интервју, а делове у којима прича о Звезди и Дражену су од 7.28 до 13.30.

Извор: Telegraf.rs