Прочитај ми чланакРади ли се овде о новцу, уносној продаји образа, или нечем много озбиљнијем.
Моје ослобађање је победа Албанаца, казао је Рамуш Харадинај када су га пре два дана пустили из француског притвора. Не, Рамуш, ви Албанци сте у овој дугој причи средство, твоје ослобађање је само још један пораз Европе. Оне која, плашимо се, ту пред нашим очима заувек нестаје. Европе створене на француским револуционарним идејама слободе, једнакости, братства; Европе која се дивила величанственој улози мале, храбре Србије у Великом рату; Европе чији су највећи умови певали у славу те Србије; Европе која је у одсудним тренуцима знала да изабере пут части и сопственог спаса. И увек је на том путу била и Србија.
Сада је Европа против Србије, одавно је против Србије. Зашто? Ако је „она Србија“, Милошевићева, заслужила да буде изопштена, изолована, понижена (а није заслужила) чиме то заслужује ова Србија, данашња? Или она Ђинђићева, Коштуничина, Тадићева? Значи ли све ово да је Милошевић био у праву када је уочи хапшења казао да пресудни део међународне заједнице није и нема ништа против њега, већ јесте и има против Србије? Смејали су се многи када су то чули. Смеју ли се данас?
Шта је мотивисало Француску да клекне пред вишеструким убицом, монструмом, да пљуне у лице онима чију је децу, мајке, он, Харадинај, убијао и силовао? Ради ли се овде о новцу, уносној продаји образа, или нечем много озбиљнијем?
Зашто Француска, ево већ пуних 20 година (да се не спуштамо дубље у прошлост) скупа с другима испуњава све жеље Албанаца, зашто им прашта најстрашније злочине? Да ли само зато што су жртве Срби? Постоји ли другачије објашњење и како гласи? И Хашим Тачи је вишеструки убица. Зна се место на којем је 17. јуна 1997. године на путу Косовска Митровица – Пећ убио три српска полицајца (да не спомињемо остало) па таквог Тачија, као и Харадинаја, Француска и остали кључни делови „слободољубиве Европе“ славе као да је реинкарнација Јованке Орлеанке.
Да је Харадинаја пустила нека друга држава, Немачка на пример, Срби то не би примили с оволиком муком као у случају Француске, јер и даље верују да их Француска воли, да су Французи само нешто малчице љути, али проћи ће их. Волели су нас, помагали нам пре, за време и после Великог рата – прича и мисли већина Срба. Нису, то је само један од српских митова. Било је сасвим другачије, али није то тема.
Ако ових дана видите некога да окреће главу, пролазећи поред Споменика захвалности Француској, на београдском Калемегдану, сматрајте то чином добре воље, доказом широке српске душе. Надам се да ме разумете.
