Прочитај ми чланак
Како су пренели поједини српски медији, председник скупштинског Одбора за безбедност Момир Стојановић је изјавио да ЕУ озбиљно разматра план да се у Србији оснује центар за прихват 400.000 миграната. Стојановић се изјаснио да би то био огроман безбедносни ризик за Србију, а као разлог је навео велику вероватноћу да у тако бројној популацији постоје припадници радикалног ислама.
Добро јутро!
Извињавам се на грубости, али о овоме сам писала кад су још сви еуфорично називали Мађаре фашистима због фамозне жичане ограде. И упозорила на многе друге ризике, а, како је реч о истој теми, додуше у другом контексту, бићу принуђена да се ту и тамо „поновим“. Но, да не бисмо проигнорисали неке чињенице, неопходно је рећи да је Стојановићеве изјаве демантовао А.Вулин, малтене као да је реч о највећим глупостима. При томе је додао да нико неће задржавати мигранте против њихове воље у Србији, те да је њихов крајњи циљ Европска унија.
Наизглед лукава изјава, али са пуно „рупа“. Изгледа да је пресудна воља миграната? А шта ако се они, обесхрабрени све мање гостољубивим гестовима земаља ЕУ, одлуче да остану овде? Да ли ћемо, у том случају, имати петље да им „покажемо врата“ и упутимо их назад? И шта тачно подразумева Уговор о реадмисији, у који се А.Вулин куне? Јер, Србија се обавезала да ће поштовати тај уговор… Па где је та фамозна демократска транспарентност?! Дајте да видимо шта у њему пише, и тачно ћемо знати да ли да очекујемо нове хиљаде или чак милионе миграната, који ће нас преплавити и асимиловати „очас посла“, или не. И, већ отрцана примедба: зашто министар за рад и запошљавање даје изјаве поводом свега и свачега? Можда зато што, ако се изјава покаже као лажна, Велики Вођа неће морати да црвени пред народом, него неко други уместо њега? Можда је управо зато Вулин добио улогу гласноговорника Премијера, а!?
Најпре да се запитамо неколико ствари, од којих треба да крене свака ваљана анализа ове идеје ЕУ (а не кошмара, који је сањао М.Стојановић, како би неки волели да нам предоче ствари).
Прво, зашто Европска унија, која има много веће материјалне ресурсе и територију, не прихвати све те мигранте, ако заиста толико брине о сваком човеку појединачно, не бавећи се детаљима? Колико се сећам, када су избеглице из бивше Југославије (које су по менталитету, вери и образовању углавном биле много „подобније“ од Авганистанаца и Ирачана) тражиле уточиште у европским земљама, постотак оних који су добили „папире“ је био миноран, иако су долазили с подручја захваћених ратом и – у већини својој – без икакве одступнице. Амбасаде су се бавиле њиховим образовањем, брачним статусом, пореклом и низом других детаља, који су пресуђивали да ли ће неко бити прихваћен као избеглица у земљама ЕУ и другим „обећаним земљама“. Сада одједном, ЕУ је постала велика Мајка Тереза, која брине о свакој мигрантској души… али, преко туђих леђа, разуме се!
Као што сам већ писала, Србија је могла допустити себи овакву авантуру само под условом да добије чврсте писане гаранције ЕУ да ће сви мигранти, који прођу кроз њену територију, бити збринути у самој ЕУ, као коначном одредишту. Наравно, требало је захтевати да ЕУ, као носилац целе идеје и „фактор притиска“ на Србију у датом случају, преузме и финансијске издатке боравка миграната у Србији. Да оставимо по страни хумане гестове појединаца и хуманитарних организација: новац, који из државне касе бива утрошен на мигранте (а, званично, та сума је једнака 10.000 евра на дан… незванично – несумњиво много више!), требало је тражити од ЕУ као компензацију издатака. А не још нудити мигрантима могућност азила у Србији!
Друго, зашто је ЕУ за ову идеју отварања „колективног центра“, чији би капацитет премашивао (по бројности људства) све градове у Србији, изузев престонице – Београда, изабрала управо Србију? Зашто нама, злочинцима, варварима, животињама (како су нас све називали „Европљани“ током деведесетих) поверавају један тако хуманитарно одговоран задатак? А сад да се уозбиљимо…
(AP Photo/Boris Grdanoski)
Знајући да је Србија међу најсиромашнијим земљама Европе, зашто се баш њој жели „увалити врућ кромпир“ у ситуацији, када се с муком бори да не дође у ситуацију банкрота, због свакодневног задуживања? Или су наши европски „пријатељи“, како се воли изразити наш актуелни премијер, нашли само перфиднији начин како да докусуре овај напаћени народ?! Најпре су наоружавали наше непријатеље, помагали им стварањем најцрње медијске слике о Србима, затим су нас бомбардовали (касетним бомбама, да се не заборави!), а сада нам великодушно отварају врата своје велике империје – уз услове, број којих се свакодневно повећава и који су све неповољнији по нас.
Коме је од грађана Србије (осим премијера и пар његових сабораца, једнако амбициозних по питању евро-унијатских фотеља!) заиста стало да Србија уђе у ЕУ по сваку цену?! По цену усвајања најнаказнијих закона, везаних за рад и пензионисање, еутаназију људи и животиња, геј-бракове, ит.д?! Ма, хај’те, молим вас… Иначе, сви закони се доносе по хитној процедури, без расправе у јавности. Дакле, диктаторским методама уводе све ЕУ-новотарије и слепо слушају и извршавају све што се од њих тражи… наравно, не само ради уласка Србије у ЕУ и њене наводне добробити у оквиру исте. Ради себе! Само ради себе и својих амбиција увалиће нас, изгледа, у највећу и најопаснију авантуру – промену демографско-етничке структуре Србије!
Убеђена сам да ће, уколико се ова опасна идеја на крају ипак прихвати, „центар“ бити направљен негде на подручју, које се граничи с Косметом, или на подручју, које се граничи са Рашком (Санџаком)… Како би се помогло локалном становништву да отцепи жељено парче Србије, када дође време! Или, можда, како би Исламска Држава могла да регрутује већи број војника у одређеном тренутку? Циљ је једно од то двоје. А „кројачи наших судбина“ су то већ зацртали, немајте сумње. Само национално свесна, храбра и непоткупљива власт би у овој ситуацији категоричким неприхватањем сулуде идеје могла да избегне или барем одложи овакву замишљену судбину Србије. Међутим, нити би таква власт тежила ка ЕУ, нити би је тамошњи властодршци подржавали.
Треће питање, које се намеће, гласи: зашто наша власт категорички не одбија овакве неповољне по Србију понуде? Ми нисмо још увек ни чланица ЕУ, тако да, правно гледано, немамо никакве обавезе, посебно по питању хуманитарних активности, које од нас нико и не може да захтева, јер су ствар личне одлуке. Ако је једна од чланица ЕУ (званично једна, а у ствари, неколико њих!) подигла жичану ограду, како би јасно ставила до знања и мигрантима и ЕУ, колико су њени национални интереси изнад било чијих других, те колико (не) мари за осуду јавности ЕУ, зашто ми то себи не можемо дозволити?! Зашто смо ми тако понизни, обореног погледа!? Па, ми смо та страна, која у оваквој ситуацији треба да поставља услове ЕУ, под којима ће мигранти моћи да прођу у обећану земљу, звану Европска Унија, јер их она, наводно, оберучке чека… и да од ЕУ наплатимо све трошкове и ризике, које трпимо због нечег што је избор ЕУ, а не наш!
Јесмо ли ми звали мигранте? Јесмо ли се обавезали да ћемо им дати азил или их издржавати? Јесмо ли ми то у стању? Одговор на сва питања је – НИСМО! И ради чијег тапшања по рамену сада треба да истерујемо српске избеглице из домова, да деремо кожу пензионерима и запосленима (тачније, оном малом броју, који ће напослетку задржати статус запослених!), како бисмо нахранили и обезбедили дом… коме? Можда чак будућим војницима, који ће нам скидати главе у име Исламске Државе! Јер, осим деце и стараца, има много оних који би се могли наћи у тој улози, а чије су биографије и претходни живот нама потпуно непознати!
Још једна опасност: у оваквој ситуацији ће се наћи и много ситних душа, оних послодаваца који ће схватити да и од јефтине српске радне снаге постоји јефтинија, па ће и оно мало запослених Срба остати без посла (пре свега, мислим на физичке послове, занимања за која није потребно познавање језика, а у перспективи и многа друга.) При томе, колико Срба данас нема ни за хлеб, нити кров над главом, да и не говоримо! Колико незапослених и пензионера се сваког дана убије, да прекрати муке!? Зар су они мање битни од нама непознатих људи с непознатим намерама?! Ако хоћемо да покажемо хуманост, имамо на коме да је тренирамо и у Србији! Ако се из Вучићеве државне касе прелива новац, нека спасава српске главе, а не „увозне“!
Подсетићу вас само на једну ствар, која је врло брзо заборављена… Као и све друго у Србији! Већина људи, подлежући сензационализму медија, који желе да по сваку цену привуку читаоце, почиње да се губи у мору звучних информација и да не разликује битно од небитног. Свако чудо се заборави за три дана, па тако и претња Исламске Државе, која је сасвим недавно најавила да је следећа мета за освајање – Србија! Како и зашто Србија, можемо сада и прескочити то питање. Довољна треба да нам буде ова необична „коинциденција“… Паралелно с том претњом ИД, појављује се суманута идеја државника ЕУ о оснивању „колективног центра“ за 400.000 људи. А случајности у политици нема. Никако. Нити верујем да Момир Стојановић халуцинира.
Фото: Драгана Удовичић
Размислите само. Ни стотину пута мање људи не би могло да се организује у било какав „центар“, нити да се инкорпорира у урбану средину, јер је свака таква средина компактна и изграђена у складу с неким планом, где су смештајни капацитети (стамбени објекти) већ попуњени, тј. насељени. Дакле, шта преостаје? Измештање у руралну средину, односно ненасељени простор, где би за њихове потребе, вероватно, биле изграђене неке монтажне куће, бараке или нешто слично? Самим тим, та заједница би била окренута сама себи, не би имала додира са Србима, а, врло вероватно, налазила би се близу границе са неком од нација муслиманске вероисповести (Албанци или санџачки муслимани)… Запослење не би имали, разуме се. То би стварало додатну опасност и таква ситуација би била сасвим изван контроле српских власти, као што је у јужној српској покрајини била и деценијама пре отцепљења Косова! Криминал најгоре врсте, наоружавање, припрема за отцепљење, то је било оно чиме су се бавили Косовари, а ни овде не би било ништа другачије! У случају да би се тамо вршила обука припадника ИД, ми за то не бисмо сазнали до последњег дана, будите сигурни.
И најзад, претње ИД нису празне. То нису неозбиљни људи, нити им је налогодавац и спонзор неозбиљан. (И о томе сам већ писала на овом сајту.) Дакле, на нечему они граде те своје претње, у нешто се уздају… Можда баш у овај „колективни центар“ величине два Ниша?!… Није извесно једино шта ће на крају одлучити „мудри вођа“. Будући да ослушкује глас јавности, није искључено да одглуми патриотску забринутост за нацију или да прогласи идеју за измишљотину. (За сада имамо разлога да се надамо оваквом сценарију.) Уколико пак процени да већег отпора неће бити, одрадиће и тај поверени задатак, наравно. Уз обећање ЕУ да ћемо и ми, кобајаги, имати великог материјалног интереса од те иницијативе.
У време настајања овог текста добили смо нове – опет, наводно, непроверене – информације. (Читај: поступиће након што ослушну пулс јавности, сходно реакцији…) А тичу се депортације из Немачке 94.000 „тражилаца азила с Балкана“. Ова формулација, заправо, није тачна, јер се даље наводи да је останак могућ само за оне азиланте, који испуњавају услове за продужетак боравка и „добро интегрисаним“ у тамошњу средину. Што значи да они нису дошли јуче да затраже азил, односно да су то људи, који ће бити депортовани после вишегодишњег боравка у земљи, која их је примила… и то сви одједном! Када некоме истекне виза или други услов боравка, онда се (појединачно!) такви обично враћају у матицу.
Међутим, колективни повратак личи на организовану сеобу народа (попут ове, коју посматрамо свакодневно – из Сирије, Ирака, Авганистана). И није да Немци нису баш свесни шта ће то произвести у Србији… Није само у питању промена демографско-етничке структуре, него и социјалне… посебно, ако се узме у обзир да образовано становништво напушта Србију. И најважнија, рекла бих кобна, последица таквог чина би била ново економско исцрпљивање Србије! А то није нимало безначајан фактор у покушају уништења једне земље, у које ваљда више нико и не сумња. Нпр. сталним претњама НАТО покушава и Русију да увуче у трку за наоружањем, како би је додатно економски исцрпео – поред наметнутих економских санкција. Нас исцрпљују тако што нам свесно не помажу у покривању огромних издатака на стране мигранте, а сада ће враћањем азиланата створити и низ нових „социјалних случајева“.
Јасно је да ЕУ жели да, пре свега, олакша себи… Али, зашто нису затражили помоћ у прихватању миграната од прекоокеанских земаља, које су, иначе, и мање насељене? Зашто увек све мора да се сломи на нама, иако смо сада „послушни првачићи“ Европске Уније, која нам је, наводно, и пријатељ?! Ако не буде колективног центра, биће нам враћени ромски азиланти, ако не то, онда нешто треће. Није шија, него врат. Уколико идеја о колективном центру добије замах, исход ће зависити од медија и опозиционих партија, које не смеју у одлучујућем тренутку да подлегну притисцима, нити да се уситњавају, већ управо обрнуто! У њих полажемо сву наду на организовање отпора овом директном атаку на нашу Србију, а и сваком другом!!!
И оно најважније: да ли смо ми слободна или окупирана земља, ако нам се стално намеће нешто на нашу штету?!?
Извор: Србин.инфо – Соња Павлова
