Познато је да у Србији има добрих и лоших момака. Добри су они који су за НАТО, а лоши су они који су за војну неутралност, или недајбоже за Русе. Ипак, међу злим Србима има и оних који су нешто мање зли од других, то су они који као да јесу за војну неутралност, али не могу да смисле Русе и Владимира Путина. То је прва ствар коју кажу када дођу на неку београдску, бриселску, или вашингтонску вечеру: „Добро вече, ја сам против Путина“. Наиме, још нисам видео да је неко од српских политичара на власти јавно рекао: „Мислим да Владимир Путин ради добре ствари.“

Дакле, ово око НАТО-а и наше војне неутралности постаје већ заморно. Зато што је Србија земља чудеса у којој сви знају све. Од шведског дизајна, лошег меса и лудих крава, до каматних стопа, нуклеарних ракета, НАТО-а и руске зоне на Балкану. Где је данас место Србије у Европи и у свету, које партнере тражи и како види саму себе, остаје најсрпскије од свих питања. У коју будућност да инвестирамо, да ли нас ЕУ, заправо, зашећерено одбија, можемо ли се већ сада, када српско питање још уопште није решено, одлучити на којој страни желимо да стојимо?

Не знам ко је саветовао лидера ЛДП-а господина Чедомира Јовановића да напише за „Политику“ све оно што је написао. Односно, како је „противљење уласку у западни војни савез последње утврђење у којем се брани систем вредности који је уништио нашу земљу” и да „то противљење хране и медији који су у служби обавештајног подземља“. Господин Јовановић би требао да зна да за НАТО уопште није важан систем вредности неке државе кандидата за чланство, ни успех економских реформи, ни владавина права, ако та држава има друге пожељне квалитете, као што је географски положај, односно близина вероватних позиција деловања НАТО-а.

Но, није господин Јовановић усамљен, ту је и господин Драган Шормаз, народни посланик и шеф српске делегације при НАТО парламентарној скупштини. На конференцији „Отворено о ИПАП споразуму“, ваљда је све до сада о ИПАП-у било тајно, у београдском хотелу „Краун Плаза“, господин Шормаз је весело закључио како учешће војске Србије у мировним мисијама у свету „поправља слику Србије у свету“. Машала, машала, видимо то на примеру Косова. Шормаз је свестан да грађани Србије не подржавају чланство у НАТО-у, али он каже да је то „зато што људи нису довољно обавештени о НАТО-у.“

Истина је да је господин Шормаз дуго био члан ДСС-а, односно странке необавештених, па му се ово о необавештеним грађанима Србије по навици омакло. Заправо, не знам шта је то препоручило господина Шормаза да буде шеф српске делегације при парламентарној скупштини НАТО-а. Не знам шта га је то препоручило да од члана ДСС-а прво буде независни посланик, па онда и члан СНС-a.

Тај његов нежан и дискретан прелазак из једне у другу странку можда га је и квалификовао на садашњу, иначе, врло уносну функцију. Јер, господин Шормаз је у том „превеславању“ очито стручан, а то се зове како Србију превеслати од статуса неутралности до чланства у НАТО-у. Пошто господин Шормаз сада нешто весла о некаквом „напредном партнерству Србије са НАТО-ом“, пошто је ово до сада било, јелте, ненапредно, односно назадно? У ствари, господин Шормаз је иноватор стручне терминологије у оквиру процеса „Партнерство за мир“, јер сада имамо и „напредно партнерство“.

Можда после „напредног партнерства“ уђемо у „напредније“, па у „најнапредније“ партнерство и на крају може и „супернајнапредније“ партнерство Србије и НАТО-а. У међувремену, народе Србије, очекуј од Русије најнапредније оружје, ма шта најнапредније, очекуј бесплатно супернајнапредније руско оружје, очекуј да те Русија заступа и брани и код гласања у Унеску и око разних антисрпских резолуција, и у УН. Можда господин Шормаз мисли да су станари Кремља наивни? Или да смо сви у Србији наивни?

Елем, господин Шормаз је нешто спомињао примере Финске, Шведске и Швајцарске. Интересује ме да ли је икада боравио као гост у армијама тих држава, да на лицу места сазна каква су њихова искуства са Русима, а каква с Американцима. Пошто су Швеђани и Финци ратовали против Руса. Србија против Русије никада није ратовала.

Србија је своју независну војну позицију градила кроз историју државе и искључиво ради сопствених националних и државних интереса. То је део њеног идентитета, иако наша безбедност више почива на глобалној и европској војној равнотежи, него на сопственој армији. Треба ли, дакле, подржавати ново ширење НАТО-а кроз наше учлањење и тако рушити постојећу, какву-такву, војну равнотежу у Европи. Не тиме што би нашом армијом нешто битније повећали арсенале НАТО-а, већ кроз географски положај Србије и, наравно, политички. Улазак у НАТО није улазак у дечји вртић или позориште, аматери би то морали да знају. Па када из Брисела стигне наредба: Срби на фронт према Калињинграду, онда господо Шормаз и Јовановић – на чело колоне. 

Извор: Политика

Ознаке: Мирослав Лазански, НАТО, Србија