„На једној вечери, сада о Божићу, један високи чиновник куцајући се са пријатељима узвикује: Догодине, ако Бог да прославићемо Божић у Сарајеву. Само ви ћутите, одвратио му је један ратник. Ваши су предходници сто година довикивали:

– Догодине ако Бог да у Призрену или Скопљу, а сада када је то наше нико неће да иде у Призрен и Скопље да буде чиновник.

Ова шала објављена „Политици” 10. јануара 1914. (28. децембра 1913. по тада важећем јулијанском календару) имала је, мада то њеном творцу није била намера, и помало пророчки карактер. Писана са жељом да опише атмосферу која је у Београду владала о Божићу те године, али и да исмеје хвалисавост и дволичност власти, као да је најавила бурне догађаје који ће Србију и свет ускоро задесити.

Последњи Божић пред Први светски рат Србија је дочекала пре тачно сто година – у среду 25. децембра 1913. (по јулијанском календару), а нову 1914. тек шест дана касније… И мада су празници, а нарочито Божић, прошли свечано, уз понос због успешног завршетка балканских ратова, велике помпе, хвалисања и крупних речи није било.

Новине су, само штуро објавиле вест да је краљу поводом Божића стигло „много честитки” из новоослобођених крајева, да је „првог дана Божића краљ посетио г. Николу Пашића, председника Министарског савета и митрополита г. Димитрија”, као и да су „између српског, румунског, грчког и црногорског двора првог дана Божића измењене телеграфске честитке поводом празника” („Политика”, 27. децембра 1913. године).

„Политика” је на Бадњи дан изашла као троброј, уз „Божићни додатак” у којем су објављивани текстови познатих интелектуалаца и културних посленика тога времена. Реч је, углавном о причама и песмама које се односе на недавно завршене балканске ратове и друге мотиве и догађаје из прошлости српског народа. Међу њима нашла се и прича „Мрча”, Дарка Рибникара, једног од оснивача „Политике”, у којој су описане његове успомене из рата…

Божић је и тада био породични празник, коме су претходиле бројне светковине и обичаји. Тога дана није се радило, а у државној служби склоност ка спајању празника и онда је, изгледа, била поприлично развијена. Али најважнији послови морали су да се обаве:

„Према наређењу Министарства грађевине, све поштанске станице у земљи неће радити са публиком првог и другог дана Божића, а трећег дана радиће само поподне. Телеграфска служба неће се обустављати, а исто тако ни експедиција писама и аманетних пошиљака”, објавила је „Политика”.

Онај коме се ни за Божић није остајало код куће могао је да оде у позориште. Тако је „Политика” у божићном троброју пренела да се у Народном позоришту првог дана Божића у дневном термину давала „Балканска царица”, а у ноћном „Мајчин благослов”, породична игра са пет чинова.

Представници власти, судећи по „Политици”, нису тада користили празнике за „обраћање бази” и давање смелих изјава. Имали су, изгледа, важнија посла, па је „Политика” 27. децембра (9. јануара по Грегоријанском календару) пренела да „престолонаследник Александар одлази сутра у Ниш специјалним возом да присуствује свечаности прославе 1.600 година Миланског едикта.”

Важан посао имао је и министар просвете. Он је истог дана отишао у Скопље, где је, у склопу обележавања божићних празника, почело с радом скопско Народно позориште, што се сматрало догађајем од изузетне важности за очување наше културе и идентитета у новоослобођеним крајевима.

И док су митрополит Димитрије и остали верски поглавари српске цркве били ангажовани око велике прославе у Нишу, представници државе покушавали су да успоставе добре односе и с осталим верским заједницама. Ипак, то није увек ишло глатко. Тако су, баш око Божића, вођени тешки преговори о конкордату с Католичком црквом, који нису уливали наду у успех:

„Добро обавештени талијански лист Месађеро тврди да ће преговори о конкордату између Србије и Ватикана тећи веома тешко и да нема великих изгледа да ће до споразума ускоро доћи. Пре света Ватикан никако не пристаје да католичко свештенство у Србији зависи само од српске владе, већ захтева да надзор над њим има само папа. Поред тога, Ватикан, вели неће да усвоји захтев Србије да се у католичким црквама уведе литургија на словенском језику”, пренела је тих дана „Политика”.

(Политика)

Ознаке: божић, Први светски рат., сарајево