Прочитај ми чланакШтампа на немачком говорном подручју се бави између осталог утицајем турске на Балкану и хапшењем Рамуша Харадинаја у Базелу.
Миграциона криза је дозвала у сећање општепознату мудрост: Балкан припада Европи. Оно што се тамо дешава, није безначајно за ЕУ – види пример Балканске руте. Она није ни изблиза тако отворена као што је то била још 2015, јер су пре свега Македонија, Србија и Бугарска, иако то ништа не мења на догми коју шири владајући уред у Берлину, подигле зидове и ограде које они тамо даље, на северу, никако не желе да имају. Претња турског председника Реџепа Тајипа Ердогана да би Турска у свако доба могла да пошаље стотине хиљада миграната пут Европе, зато је шкакљива за Грчку која је чланица ЕУ, али до неконтролисане сеобе народа преко Балканске руте 2015. више не може да дође тако лако – преноси „Дојче веле“.
Аутор текста Михаел Мартенс се у наставку ближе позабавио утицајем Турске на Балкану, који је, заједно са стабилношћу тог региона, био тема конференције одржане у Берлину у организацији Фондације за науку и политику (СWП). На конференцију су недавно позвани турски, југоисточноевропски и други познаваоци Балкана.
У тексту се најпре објашњава да „Русија у региону већ годинама полаже на ометајућу политичку, дипломатску и медијалну паљбу. Својим медијским порталима поуздано снабдева слушаоце и читаоце ружним вестима из наводно морално посрнуле ЕУ, и зачињене јаком дозом антиинтелектуализма. Да не би све било само мрачно, обогаћују програм добрим вестима из Русије, која се представља као милостива сила-заштитница Србије. Уз то антиевропске српске странке и покрети из Москве не добијају само моралну подршку, наводи се у тексту.
– Шта би било када би и Турска у јеку свог приближавања Русији и Кини почела да следи сличну политику на Балкану? У Србији са тим, додуше, не би имала никакве шансе, али у другим деловима Балкана, као међу Бошњацима, дакле босанским муслиманима, Турска је убедљиво најомиљенија држава. У једној недавно објављеној студији СWП о улози Турске на Балкану, цитирају се резултати једне турске анкете међу 2000 бошњачких академских грађана, према којима би готово 75 одсто њих изабрало Ердоганову државу као циљ – када би морало да се исели, наводи се у тексту немачког медија.
Мартенс напомиње да и Турска има инструмената за утицање на балканско јавно мњење,на пример, државну станицу ТРТ „која нон-стоп емитује Ердоганову пропаганду“, а ту су и радио-станице и интернет-портали на језику региона. Новинска агенција Анадолу има велики биро у Сарајеву, из којег извештава Босанце на њиховом матерњем језику.
– Од 2008. има и биро у Скопљу, који производи вести на албанском и македонском.
Еди Рама: Ми нисмо турска колонија
Аутор пише да економски утицај Турске на Балкану није велики, поготово ако се зна – као што је констатовано и на конференцији СWП – да су шест балканских држава заправо пасивне чланице ЕУ, јер су са земљама те заједнице инфраструктурно и политички већ сада тесно повезане.
– Тако Турска чак и у Босни и у двојим балканским државама у којима муслиманско становништво чини апсолутну већину, Косову и Албанији, често стиже до граница свог утицаја.
Михаел Мартенс подсећа да су турске дипломате тражиле да се из (иначе национализмом задојених) историјских уџбеника у Албанији уклоне „антиосмански“ текстови, тврдећи да османско освајање Балкана није било инвазија.
– Слично је и са спором око школа покрета муслиманског проповедника Фетулаха Гулена. Оне у региону представљају важну допуну држвних школских система, који баш не бриљирају квалитетом.
Турски политичари траже да се Гуленове школе у Албанији затворе, иако су, како је то рекао један албански дипломата, пре неколико година тражили да се исте те школе подрже свим средствима. Аутор цитира албанског премијера Едија Раму који је после Ердоганове посете у мају 2015. рекао:
– Турски председник нас је посетио и хтео је да затворимо (Гуленове) школе. Он је то рекао као ко? Као брат? Као пријатељ? Не. Он је то рекао као наш отац – рекао је Рама, да би онда додао да Албанцима није потребан никакав отац из иностранства:
– Ми нисмо турска колонија.
Харадинај – још у притвору?
Швајцарски дневник Ноје цирхер цајтунг се позабавио и хапшењем бившег косовског премијера Рамуша Харадинаја у француском делу Базела на основу српског налога за хапшење.
– Харадинај је рођен 1968. у региону Дукађини на западу Косова. Живео је привремено у Швајцарској, али се вратио у отаџбину када је избио рат. Тамо се борио против српских специјалаца а успео је и да победи у конкуренцији са другим господарима рата. Постао је командант у УЧК и поткрај рата је контролисао западни део земље. Године 2000. је основао ААК (Алијанса за будућност Косова) и постао такмац Хашима Тачија.
Западне дипломате су узеле новопеченог политичара у своје окриље. Хвалили су га као способног да учи и кооперативног и ценили поштовање које је показивао према њима. Тек су у пролеће 2004. приметили да тај патерналистички однос никако не одговара реалним односима моћи. Многи Косовари су тада били разочарани због тога што су „међународњаци“ хтели да о статусу земље разговарају тек када буду испуњени „стандарди“ које су они поставили. Избио је погром који је делом био спонтан, а делом оркестриран, наводи лист, и наставља:
– Он је био усмерен пре свега против мањина, али и против међународног присуства. Сада је било јасно: власт се на Косову није налазила у рукама „међународне заједнице“, већ оних бивших господара рата који су сваког тренутка могли да доведу до ванредног стања. Рамуш Харадинај је био један од најпознатијих представника те групе. Шеф мисије УНМИК, Сорен Јесен-Петерсен, потражио је зато његову близину. Из тога је настао савез у виду мушког пријатељства.
Аутор наглашава да су „међународњаци“ све више преузимали у своје руке агенду независности коју је правила домаћа елита, али су били упућени на ту елиту да би протекторат био стабилан.
– Када је против Харадинаја у марту 2005. Трибунал за ратне злочине подигао оптужницу, Јесен-Петерсен га је назвао пријатељем и подршком. Главна тужитељка Хашког трибунала Карла дел Понте се касније жалила да јој у истрази нису помагали ни УНМИК ни НАТО. Када је Харадинај последњи пут ухапшен у Словенији у јуну 2015, власт га је неколико дана касније пустила на слободу због његовог имунитета. Када би Французи сада донели друкчију одлуку, то би била права сензација – закључује лист.
