Прочитај ми чланакСрбија је у 2019. годину ушла обасјана најскупљом јелком на свету и пламеном политичке кризе. Ово ће изгледа бити изборна година, а ближи се и "решавање" Косова, пише у ауторском тексту за DW социолог Дарио Хајрић.
„Назире се крај косовске епопеје“
Ванредни избори ове године делују као неминовност: незадовољство грађанки и грађана расте и прелива се на улице, тако да је власти неопходно да још једном ритуално тријумфује пре него што на ред дође завршни чин косовске епопеје, који се такође назире у години пред нама.
Избори у Србији, наравно, представљају и нешто више од пуке обнове легитимитета. Они су идеална прилика да се ионако варварска пропаганда појача за још који степен, да се некажњено премлати покоји опозициони активиста за наук осталима и да се сопственим бирачима понуди испразан осећај победе над неким и нечим. Друге вајде од власти неће имати, изузев ако им страначки биро за запошљавање додели какву апанажу плаћену новцем свих нас.
Па ипак, потенцијални адут у борби за дашак поштених избора представљају протести чији повод је био напад на Борка Стефановића. Они трају већ недељама, а број учесника им је у порасту, и то није успело да сакрије ни напредњачко „креативно бројање“ према којем сваки демонстрант заузима седам квадратних метара.
Најавом да неће услишити захтеве револтираних седмоквадратних грађана „чак ни ако их се скупи пет милиона“ врховни вођа Вучићленда је директно омасовио протесте. То му је изгледа постало јасно па је направио заокрет од 180 степени и понудио да саслуша због чега су то грађани незадовољни у његовој држави меда и млека.
ЈЕРЕМИЋ: Русија подржава Србију, али Путин презире Вучића (ВИДЕО) https://t.co/sIkfhdHKle
— СРБИН инфо (@srbininfo) January 2, 2019
Наравно да је понуда неискрена. Формулисање захтева је шанса да се унутар протеста створи раздор, а њихово изношење је прилика да таблоиди фиксирају мету којој ће испаљивати насловнице у потиљак.
Отићи у рат или у иностранство у потрази за послом?
Оно што би 2019. могло да учини годином одлуке је друга неизоставна тема српске политике: Косово. Београдској влади је у интересу да коначни расплет одуговлачи што је могуће дуже: у Бриселу ће имати пуну подршку и одрешене руке по питању унутрашње политике док год сарађује у процесу формализације косовске независности.
Међутим, повратак САД у преговарачки процес прошле године сугерише да је преломна тачка ближе него што смо претпостављали. Када до ње дођемо, Вучић ће престати да фигурира као фактор мира и стабилности, стичући истовремено хипотеку Потписника Онога Што Се Није Смело Потписати.
Како год препакивали суштину, нема пропаганде која ће такву ставку у биографији успешно неутралисати пред противницима косовске независности. Наравно, далеко од тога да се неће покушати: у јавни говор већ је уметнут термин „разграничења“, који представља ништа друго до политички коректан начин да се говори о признавању државности Косова а да се сачува патриотска невиност.
Разграничење у свом корену има реч „граница“. Да се не бисмо досетили између чега оно постоје границе, власт методично диже и спушта предратну психозу тако што у правилним размацима вришти о рату који само што није почео, а од којег нас чувају дипломатски напори самозаљубљеног месије.
Па ипак, јавност у ту фантазмагорију верује зато што жели да верује: лако је изражавати спремност да се иде у рат кад знаш да је извесније да ћеш у 2019. отићи у иностранство у потрази за послом.
Наравно, још је лакше кад си на челу државе, па о свему томе одлучујеш сам, закључује Дарио Хајрић у тексту за Дојче веле.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
