Прочитај ми чланакФрањо Туђман је, према последњој пресуди Хага, глава удруженог злочиначког подухвата у БиХ, док је Слободан Милошевић тобоже амнестиран, пише Дојче веле.
Зашто се у Србији притајено ликује?
Ипак, када је у питању етничко чишћење и комадање Босне, ову двојицу је тешко раздвојити, наводи се у тексту Ивице Петровића.
„Пресуда шесторици лидера Херцег-Босне у Хагу искоришћена је да се на насловницама српске штампе истакне како је Хашки суд установио да је Фрањо Туђман злочинац, а да је Хрватска означена као агресор у БиХ. Рано је говорити о далекосежним правним и политичким импликацијама овакве пресуде, али српској јавности и медијима није промакло да су лидери такозване Херцег-Босне, заједно са политичким и војним врхом Хрватске, проглашени кривим за удружени злочиначки подухват“, наводи Петровић.
Према његовим речима, ако се томе дода да је већ запажено да се у пресуди Ратку Младићу налази фуснота која тобоже амнестира Слободана Милошевића за злочине у БиХ, слика притајеног ликовања је нешто јаснија.
„Скреће се у том смислу пажња на фусноту пресуде Младићу у којој стоји како ‘докази које је примило судско веће нису показали да су Слободан Милошевић, Јовица Станишић, Франко Симатовић, Жељко Ражнатовић или Војислав Шешељ учествовали у реализацији заједничког криминалног циља’. А Хрватска, према пресуди шесторци, јесте учествовала. Комплетно тумачење ових пресуда се тако свело на поједностављене закључке како се Србија више не може посматрати као агресор у БиХ, чак и да је Милошевић ослобођен сваке кривице за тамошње догађаје“, додаје се.
Да ли је било цртања по салветама?
Читава оптика о заједничким акцијама и договорима Фрање Туђмана и Слободана Милошевића се тако на тренутак променила, али историчарка Дубравка Стојановић за ДW каже „да је вођство босанских Срба оптужено за најтеже злочине геноцида, и да стога нема места никаквом радовању“.
Она подсећа да је и пред Међународним судом правде отпала одговорност Србије за рат у Босни, али да је остала одговорност за нечињење у случају геноцида у Сребреници.
– Да ли је било цртања по салветама, да ли су се Милошевић и Туђман баш директно договорили о подели Босне – за то немамо довољно доказа. Мада, ток рата би могао да говори томе у прилог и сада видимо да је то за хрватски случај доказано – каже ова историчарка.
У којој су мери, дакле, Милошевић и Туђман браћа у злочину? Биће све теже то доказати, али новинар Времена Филип Шварм скреће пажњу да је „историјска чињеница да већ од њиховог сусрета у Карађорђеву, који је био важан и кључан за избијање непријатељстава у бившој Југославији, они су провели практично четири године делећи Босну и прекрајајући границе у бившој Југославији“.
„Навија се само за наше“
Шварм такође истиче да се пресуде у Хагу посматрају на навијачки начин и да је то настављено и након најновијих пресуда.
– Навија се само за наше, а уопште се не разматра зашто ти људи одговарају пред Хашким трибуналом – каже Шварм.
– Лично бих волела да ово буде прилика да се, пре свега Хрватска, суочи са собом. Јер, Хрватска је себе ставила у улогу жртве и победника и ово је за њу сада велики шок. Сада је тренутак да се и Хрватска суочи са својом одговорношћу, као што сам то одувек мислила и за Србију. А Србији би ово такође требало да буде опомена да додатно размисли о себи, и да не гради своју срећу на томе што је Хрватска оптужена и осуђена – закључује Дубравка Стојановић.
