Прочитај ми чланак
Српске породице у селу Ливађе крај Грачанице не размишљају о продаји имања и напуштању огњишта. Живе од пољопривреде, а приходе употпуњују гајењем стоке. Желе да заврше градњу нове куће.
„Нигде човек не може да се осећа дорбо и сигурно као у својој кући, на свом имању. Ту где је рођен, где припада”.
– Волео бих да моја деца, али и братова, када буде оформио породицу, остану овде – истиче Саша и објашњава су поред пет хектара сопственог имања у закуп узели још два.
Тим речима нам, док стојимо у дворишту његове породичне куће у Ливађу, Саша Ристић (45) објашава зашто не размишља о одласку са Космета. У овом српском селу надомак Грачанице оформио је породицу што је, каже, додатни мотив за останак.
– Ту су му и родитељи и брат. Обрађују имања, уређују куће и труде се да живот учине што лакшим. За разлику од оних који распродају дедовину и одлазе, Ристићи су познати по томе што су недавно купили још имања.
– Последњих година живимо углавном од пољопривреде – појашњава Саша одлуку да откупе још око два хектара имања од комшија.
Додаје да је био сагласан са млађим братом Иваном (35) и оцем Милутином (70), али да се томе нису противиле ни његова мајка Љубица (65), ни супруга Снежана (35).
– Као некадашњи радник фабрике амортизера у Косову Пољу примам минималац којим би требало да обезбедим услове за троје деце, Милицу (11), Милоша (14) и Ђорђа (16) – прича Саша.
– Са тим средствима тешко је преживети, тако да нам је као једина могућност за живот остала пољопривреда.
Ливађе је удаљено десетак километара од Грачанице, а има око 250 српских домаћинстава. За разлику од других средина, мештани се одатле нису селили и, како тврде, не размишљају о одласку. Углавном се баве пољопривредом. Кажу да их тренутно нико не напада, али и да су претходних година били на мети крадљиваца стоке. Због тога често организују дежурства.
На његову причу се надовезује мајка Љубица објашњавајући да је земља у Ливађу плодна, а да гаје и стоку, тако да у храни не оскудевају. Каже да је и она срећна због одлуке синова да остану у селу, без намере да трагају за срећом у неким другим срединама. Жао јој је што никако не успевају да заврше давно започету градњу нове куће.
– Са минималцима које примају синови и супруговом пензијом, не успевамо да издвојимо за даље радове на кући коју смо саградили пре 1999. године – говори Љубица.
– Али даће Бог да и то некако уредимо и да нам деца живе у мало удобнијим условима.
Кућни буџет употпуњују продајом млека, сира и кајмака, јер у економији имају шест крава. Гаје и седамдесетак кокошака и свиње.
– Зато мора много да се ради, а сви укућани имају свој део задужења и обавеза – наставља Љубица. – Мени највише помаже унука Милица, која је сада у школи. Иако снаха Снежана обавља све кућне послове, припрема храну за укућане и брине о деци, и она често помогне у пословима око стоке.
Саша додаје да би им дан био кратак за све обавезе, када не би помагали једни другима.
– Жеље и воље за радом, срећом, имамо сви. Још само да завршимо и опремимо новосаграђену кућу – закључује Саша.
